Create a Joomla website with Joomla Templates. These Joomla Themes are reviewed and tested for optimal performance. High Quality, Premium Joomla Templates for Your Site
     

Transurfing

Talasi

izbor, Ljubav, mudre priče, Horhe Bukaj, O. Henry

Da li smo u stanju učiniti taj veliki korak prema pravoj ljubavi?

Horhe Bukaj dao je svoju verziju O. Henrijeve priče „Poslednji list“ kako bi dočarao šta je to ljubav. Da li smo u stanju učiniti taj veliki korak prema pravoj ljubavi?


philliphaumesserphotoOva se priča događa u Francuskoj 1900. na početku neumoljive, jake zime.

Marija je bila jedanaestogodišnjakinja koja je živela u staroj kući u Parizu. Otkad je stisnula hladnoća, počela se žaliti na snažne bolove u leđima koji su postajali nepodnošljivi dok bi kašljala. Pregledavši je, doktor je rekao njenoj majci dijagnozu koje se najviše bojala: tuberkuloza.

U to doba, još bez antibiotika, zaraza je značila sigurnu smrt. Doktori su jedino mogli prepisati nešto za ublažavanje bolova, opštu negu, odmor …i veru.

“Ti pacijenti, kao i svi”, rekao im je doktor, “imaju više šanse da ozdrave ako se bore protiv bolesti; ako se Marija prestane boriti za život, umreće za nekoliko nedelja.” Dodao je, znajući da je to više želja nego prognoza: “Siguran sam da će, ako bude na toplom, sita i bude li žarko želela živeti, kad zima prođe, biti izvan opasnosti i tuberkuloza će postati samo ružna uspomena.”

Kad je doktor otišao, devojčicina majka je pogledala u kalendar. Do proleća su ostala duga dva meseca...

Znajući da je nijedan prijatelj iz razreda neće doći u posetu, zbog sasvim razumljivog, iako neopravdanog straha od zaraze, Marijina majka je otišla do škole kako bi zamolila učiteljicu da dođe do njih i podučava Mariju, ne toliko da nešto nauči koliko da malo razbije zatočenost i dosadu. Učiteljica je rekla da ne može. Bilo joj je žao, ali četvoro dece iz razreda nalazilo se u istoj ili sličnoj situaciji, nije se mogla brinuti o njima, nego o deci koja su u školi.

Sutradan, dok je vešala rukom izrađene vence po kući pokušavajući preneti nešto Uskršnjeg veselja koje nije osećala, majka je ugledala bledo ćerkino lice i tugu kako se odražava na njemu. Tad joj je sinulo.

Uz pomoć kućepaziteljke, tog je jutra pomaknula sav nameštaj kako bi mogla prineti Marijin krevet do prozora dnevnoga boravka koji je gledao na maleno središnje zajedničko dvorište. Odande, mislila je majka, barem će videti to unutrašnje dvorište, čempres usred vrta, lijane po zidovima i prozore druge dve zgrade. Sigurno će se, mislila je, zabaviti makar gledajući kako ljudi idu na posao, u Božićnu kupovinu ili se odande vraćaju.
Na početku januara zima je postala još hladnija, a s njom se pogoršalo i stanje devojčice. Nekoliko noći napad kašlja završio bi se krvavim iskašljajem, a time i očajem jadne devojčice i njene majke.

Kad se jednoga jutra vratila iz prodavnice, majka je zatekla Mariju kako izgubljeno gleda kroz prozor. Ta devojčica nije imala ništa zajedničko sa Marijom iz njenog sećanja od pre nekoliko nedelja. Majka joj je prišla i upitala je kako se oseća, a devojčica je rekla da se jako boji da ne umre. Majka je snažno zagrlila držeći joj glavu na svojim grudima trudeći se da njena kći ne vidi kako plače. Devojčica je pokazala na dvorište i rekla:

“Gledaj, mama, vidiš onu lijanu na zidu zgrade prekoputa? Pre nekoliko nedelja bila je puna lišća, neko je bilo zelenije, a neko žuto. Pogledaj koliko je sad malo listova ostalo. Baš mi je palo na pamet da kad padne zadnji list sa lijane i moj će se život primaći kraju.”
“Ne razmišljaj o tome”, rekla joj je majka nameštajući joj jastuke i krišom brišući suze. “U proleće svim lijanama ponovno naraste lišće i ponovno se rađa zeleni život.”
“Ali to je drugo lišće...” pomislila je devojčica, ali nije to izgovorila.

Bolest je išla svojim tokom, sa usponima i padovima, ali kad god bi došao doktor, video bi da je raspoloženje devojčice jednako njenom opštem stanju. Sve dok jednoga dana majka nije našla Mariju kako zainteresovano gleda kroz prozor prema gore. Ne želeći je prekidati, oprezno se približila pokušavajući videti šta je toliko zaokupilo ćerkinu pažnju. Bio je to mladi slikar koji je kraj svoga prozora na trećem spratu zgrade prekoputa živim bojama slikao pariške prizore: Notre-Dame, Montmartre, Moulin Rouge...

Prvi put nakon mnogo dana majka je videla Mariju raspoloženu i veselu. Majka je delila to njeno veselje, nešto je napokon zainteresovalo, možda bi ona mogla nagovoriti slikara da joj pomogne. Istoga popodneva otišla je do te zgrade i pozvonila na slikareva vrata.

Kad je mladi i nemarni umetnik otvorio, rekla mu je da je majka devojčice koja živi na donjem spratu u zgradi prekoputa, da ona boluje od teške bolesti, pa je ponovila doktorove reči.
“Jako mi je žao, gospođo”, rekao je slikar, “ali ne razumem zašto ste mi to došli reći.”
“Došla sam vas zamoliti da dođete i poučite Mariju crtanju ili slikanju. Nju je oduvek zanimala umetnost, znate? Kad biste barem mogli povremeno sići i pročavrljati s Marijom... Ja ću vam, naravno, platiti koliko tražite...” Na kraju je preklinjući rekla: “Njen život, znate, možda zavisi od toga hoćete li prihvatiti moju molbu.”

Ne zbog novca, nego zato što se sažalio nad devojčicom koju je već video s prozora, mladi umetnik je počeo silaziti do Marijinog doma, noseći sa sobom pokoje platno, ugljen i boje kako bi joj govorio o slikanju i podstakao je da iskoristi svoje vreme u krevetu za crtanje i slikanje.
U naredne dve nedelje među njima se rodilo neobično prijateljstvo.

Poslednji listJednog popodneva kad je slikar sišao u posetu, Marija je plakala u krevetu.

“Šta ti je, mon cher?” upitao je.

Marija mu je ispričala svoje razmišljanje o lijani pa mu je rekla:
“Juče je, nakon što si otišao, duvao jak vetar i mnogo je lišća otpalo. Kad je oluja stala, prebrojila sam preostale listove. Od hiljade listova koliko ih je bilo na njenim granama ostalo je samo dvadeset pet. A ja znam šta to znači: ako svi danas otpadnu, za mene ne postoji sutra.”

Slikar je pokušao uveriti Mariju da je ta asocijacija glupost:
“Život će ionako teći dalje”, rekao joj je, “ne smeš tako razmišljati. Moraš vežbati palete boja i crtati jabuke kako sam ti rekao, inače nikad nećeš imati izložbu. Zapravo, zahvaljujući tome što sam mnogo vežbao u životu, pozvali su me da izložim slike u Americi.”
“Odlaziš?” upitala je Marija ne želeći čuti odgovor.
“Vratiću se najkasnije u maju”, rekao joj je slikar. “Onda, ako budeš vežbala, ići ćemo slikati u polju, obilazićemo muzeje i naučiću te slikati uljem.”
“Ne znam hoću li biti tu kad se vratiš, slikaru”, odgovorila je Marija. “Zavisi od lijane.”

Umetnik, koji je zavoleo devojčicu, zagrlio je i nije hteo razgovarati o toj sumnji. Samo je poljubio u čelo i dao joj zadatke kako bi bila zaokupljena nečim dok se on ne vrati.
Kad je otišao, Marija je osetila kako joj se svet ruši i kao loš predznak videla je kako je vetar, dok je slikar ulazio u svoju kuću, iščupao u naletu tri lista i pustio ih da divlje padnu u dvorište.

Od toga dana devojčica je svakog jutra proveravala sa svoga prozora broj listova koji su ostali na lijani... I svakog bi jutra osetila oštri bol u grudima kad bi se uverila da je tokom noći još jedan njen drug otpao zauvek.

“Šta ti je, dušo?” upitala je majka nakon burne i grozničave noći.
“Gledaj, mama”, rekla je Marija pokazujući prema prozoru. “Ostala su samo tri lista: jedan dole, kraj okvira, još jedan nasred zida i jedan, još usamljeniji, iznad svega, kraj slikareva prozora. Bojim se, mama.”
“Ne boj se”, odgovorila joj je mama uverljivo iako sama nije verovala u to. “Ti će listići odoleti; oni su najsnažniji, razumeš? Još samo dve nedelje do proleća.”
Marijin bezbrižni pogled preobrazio se u mračni izraz opsesivne provere tri jadna listića. Jedne noći u aprilu, usred žestoke oluje sa vetrom i kišom, onaj list u sredini odvojio se od stabljike i odleteo daleko.

Marija ništa nije rekla, ali udvostručila je svoje molitve Bogu da zaštiti njene listiće.
“Mama”, povikala je jednog jutra. “Mama, dođi.”
“Šta je, dušo?”
“Ostao je samo jedan, mamice, samo jedan. Onaj najniži sinoć je otpao. Umreću, mamice, umreću. Molim te, zagrli me, bojim se, mamice. Jako se bojim.”
“Moramo imati vere, dušo”, rekla je majka gutajući knedlu i potiskujući jecaj straha. “Osim toga još samo nekoliko dana do proleća, a ostao je još jedan list. To je list pobednik, znaš?”
“Da, ali malopre sam videla kako je zadrhtao... Pokrij me, mama, hladno mi je.”

Majka je utoplila ćebadima i otišla po vlažne obloge. Devojčica je imala visoku temperaturu. Sve vreme dok je bila budna, Marija je gledala kroz prozor jedini list koji je još odolevao. Na vrhu lijane maleni se zelenkasto-smećkasti list osamljeno držao na peteljci, a kad bi ga ugledala, devojčica bi nagonski prekrstila prste moleći se da izdrži kako bi se i sama mogla spasiti.


I list je odolevao.
Snegu, kiši i vetru.

Prolazili su dani, a list je izdržao...

Sve dok jednoga dana, dok je Marija gledala svoju nadu, nije ugledala zrak sunca kako osvetljava list i otkrila da su se oko njega i ispod njega na lijani pojavili maleni zeleni pupoljci.
“Mamice, mamice, list je izdržao, stiglo je proleće, mamice. Nije li to predivno?”
Majka je otrčala do ćerke i zagrlila je suznih očiju. Ona nije mislila na lijanu, nego na svoju ćerku, koja se takođe spasila.
“Da, to je predivno.”
Dani su prolazili, a devojčica je polagano vraćala snagu.
Na prvom izlasku koji je doktor odobrio Marija je otrčala u zgradu prekoputa upitati za svog prijatelja slikara.
Kućepaziteljica se iznenadila kad je videla, možda zato što nije bila navikla da neko preživi tuberkulozu.
“Drago mi je što si dobro”, rekla joj je ljubeći je s iskrenim veseljem. “Tvoj se prijatelj još nije vratio, ali uveravao me da će doći za nekoliko nedelja. Ovo je poslao za tebe.”
Zavukla je ruku u nabor na košulji i pružila joj pismo za nju:

NA RUKE MOJOJ PRIJATELJICI MARIJI
The last leaf

 

“Ćao, Marija,


Kao što vidiš, sve je gotovo.
Kad budeš ovo čitala, nedostajaće svega nekoliko dana do naših ponovnih sati slikanja.

Kupio sam nove boje i kistove, pa ti želim darovati svoje stare.
Reci kućepaziteljici da ti otvori moj stan i uzmi moje stvari.

Mnogo vežbaj i ne zaboravi jabuke... i palete boja.”

 

 


Devojčica je skakala od veselja. Nakon što je kućepaziteljku zamolila za ključ, popela se do malenog potkrovlja po svoje slike.
Kad je došla gore, otišla je pokupiti stalak koji je, kao i uvek, bio kraj prozora. Gledajući van, odozgo je videla svoj krevet u zgradi prekoputa.I ne razmišljajući, Marija je otvorila prozor i instinktivno potražila svog prijatelja, junački list koji je izdržao sve, najjači od svih listova...
I ugledala ga je.
Bio je tamo, na zidu, veoma blizu drvenog prozorskog okvira.
Bio je tamo. Ali to nije bio pravi list, nego list koji je na opeci naslikao njen prijatelj slikar...

 ***

Da li smo u stanju tako voleti?
Da li smo u stanju slikati listove na svojim prozorima kako bi podsticali, bodrili i pratili svoje voljene iako smo daleko?
Da li smo u stanju učiniti taj veliki korak prema pravoj ljubavi?

 

Odlomak iz knjige Horhe Bukaja „ 20 koraka prema napred“
Prevela Biljana Janković

Štampa

Copyright © 2016. Udruženje "Talasi" - "Waves" Association