Create a Joomla website with Joomla Templates. These Joomla Themes are reviewed and tested for optimal performance. High Quality, Premium Joomla Templates for Your Site
     

Transurfing

Talasi

Ljubav, Sudbina, zvezde, Jovi Aleksova, Spasenje

Ljudi su ipak nastali od bogova

pair 123Bila je to jedna od godina kada se sve u univerzumu menja, a te promene najavljivale su nešto spektakularnih razmera. Znala sam da se takve promene dešavaju onda kada se sudbina nekih od bogova i boginja univerzuma menja. Tada bi kosmička prašina iscrtala odgovarajući simbol koji su tumačili Mesec i Sunce i taj simbol bi postajao lični pečat predodređenog.

Sedela sam na zvezdi Alpha Kentauri u haljini od oblaka dok mi je kosa plutala. Na licu sam imala pege sazvežđa, a trepavice su mi bile zemaljske ptice.
Ova zvezda, Alpha Kentauri, najbliža je Zemlji i ova zvezda, Alpha Kentauri, je moja majka.


Moj otac je bio čovek sa planete Zemlje i u trenutku kada je umro – postao je kosmička prašina. Sada je uvek sa majkom, nataložen na njenom levom kraku dok joj grli središte. On ne može da govori jer je izgubio jezik smrtnika - majka kaže kako se u trenutku smrti njegov jezik rastopio onda kada je pokušala da ga poljubi po poslednji put.


Međutim, ono što nije ugasnulo jeste svest, misao. On u svakoj novoj božanskoj godini (koja je samo privid onih ljudskih) mišlju stvara nove nebule.Proroci kosmosa (jedna od jako retkih vrsta), sakupljaju te nebule u kristalne kugle i upravo im te kugle služe za svoja precizna proricanja. Ovde, u sjajnom i mračnom univerzumu, sve je označeno brojkama, a matematika je jezik kojim govore bogovi i proroci.

 U trenutku proricanja, na kugli je bilo potrebno odronkom meteroida urezati odgovarajući broj, oni meteroidi koji su lagali bili su ljutito slati na Zemlju i tamo se gasili kao – meteroiti.


Bila sam 4,3 svetlosnih godina udaljena od Zemlje onda kada sam saznala svoju sudbinu. Tada, Sunce je prestalo sa svojom rotacijom od začuđenosti nad ukazanim simbolom. Mesec je zagrmeo, a Proroci su zaplakali. Ostali bogovi i boginje pokazivali su prstom ka meni, a otac je dao novu viziju koju nisam mogla da razumem, mada se čini da su Proroci tačno znali šta je u pitanju.
Sunce i Mesec, pri završetku tumačenja, svoju poruku poslali su preko Proksime Kentauri, mamine sestre koja živi blizu Sunca. Poruka nikada ne sme biti izrečena direktno.
Njena sestra bila je u isto vreme i srećna i tužna, a Alpha Kentauri mi je zagrljaljem rekla da je, nekada davno, to bila i njena misija – putovanje do planete Zemlje. Božanstva su se oduvek slala na Zemlju samo iz dva razloga – ljubavi i spasenja.

Tamo ću boraviti dok ne otkrijem te dve istine.


Majka se dugo pozdravljala sa mnom, a deo očeve kosmičke prašine stavila sam u medaljon.
Putovalo se isključivo zvezdom padalicom, zvezdom koja umire, onda kada su koordinate povoljne.
Prebacila sam naručje preko umiruće zvezde i trepnula svima u znak pozdrava. Čistači zvezda mahali su svojim krpicama, dok su me Sunce i Mesec gledali.


srce zvezdaOnda kada sam trepnula drugi put – pala sam na Zemlju. Očistivši svoju haljinu krenula sam putem zemaljskog bića. Trebalo je da živim onako kako žive obični ljudi, da se pretvaram da sam zaboravila sve ono o čemu su pričali bogovi i da baš nikako ne govorim o tajnama univerzuma. Upozorili su me da se ljudi plaše da ih razumeju, da će me spaliti i prognati onda kada nešto o tome izustim. Proglasiće me ludom i smejaće se, a oni će ih ionako otkriti u trenutku svoje smrti i tada će shvatiti koliko su samo zatvoreni i glupi bili misleći da su oni centar kosmosa.


Tih par godina tražila sam božanska suštastva u ljudima, a nailazila sam na sušte suprotnosti. Tu sam prvi put videla iskrenu mržnju koja je gorela jačinom paklenog ognja, videla sam bol koji je odzvanjao kroz bubne opne i videla sam teror koji je cepao zemljinu koru.
I mislila sam, da li će ljudi ikada shvatiti?


Onda kada sam izgubila svaku nadu da ću na Zemlji naći išta vredno sela sam usred prometne, gradske gužve i tužno gledala u Alpha Kentauri. Plač Proroka bivao je sve tiši, ali Mesec nije gubio nadu. Primetila sam da zrak moje zvezde, moje majke, pada na levi, pomalo mračni deo ulice.

Svi automobili su stali onda kada je iz tog mraka istrčao mladić crnih obrva, uhvatio me za rame uz reči: „Pobogu, zašto sediš nasred ulice?!“
Odlučila sam da mu ne kažem da sam besmrtna, mada, uistinu, i ljudi su – mada mi na to tada ne bi verovao.


Te večeri smo otišli na vino i sva nebeska tela pokazivala su na ovog čoveka, Proroci su glasno plakali, a Sunce tog jutra nije izašlo.
Rekla sam mu da sada taman imam vremena da mu pričam o svim sazvežđima, a on je slušao kao da je to sve ono o čemu želi da zna. Pričala sam mu o sunčevom sistemu, o univerzumskim oblacima, o meteroitima, o matematici. Nije se usudio da me pita odakle znam sve te stvari, ali je dodao kako ima osećaj da nisam odavde.
Objasnila sam kako dolazim iz daleke države i kako tek kratko živim u urbanom gradu, kako mi buka smeta i kako sam razočarana u ljude.
Imao je repliku da u brzom vremenu svi žure da spasu sebe, na šta sam odgovorila da zaista ima vremena za sve. Čemu žurba?


Pokazao mi je slike svog rodnog mesta gde su se vodopadi trkali, svog brata i porodice, a na pitanje „da li su ljudi zli?“ prećutao mi je odgovor.
Ja nisam imala slike koje bih mu pokazala, na šta je posumnjao da sam siroče. Izvukla sam se tako što sam rekla da slike, odmah nakon sekunde fotografisanja, već predstavljaju prošlost – ja volim da živim u sadašnjem momentu. Jedini fotoaparat koji imam su moje oči.


Medaljon sa mog vrata je zaigrao, a Sunce je i dalje odbijalo da se probije i izađe – i narednog dana, i dana nakon tog dana, i sledećih par meseci...
Činilo se da imamo sve vreme ovog sveta.
Saobraćaj je stao.
I ljudi su se vraćali svojim kućama.
A u prolazu, jedno dete je povukavši mamu za nogavicu pokazalo na mene i reklo – „Mama, vidi, zvezda!“
Ja sam stidljivo oborila pogled na šta je moj poznanik dodao – „U pravu je, baš ličiš na jednu..“


Tada sam shvatila da želim da ga volim jezikom smrtnika i tada je usledio prvi poljubac. Odmah nakon tog poljupca usledio je drugi. I treći. A onda kada sam otvorila oči u njegovim sam ugledala dve istine – Ljubav je isto što i spasenje.


On je u meni pak video galaksiju i sve ono na šta su drugi ljudi žmurili, a ja – ja sam ga pustila da tu galaksiju istraži.
Postao je moj astronaut, u mojim pegicama video je sazvežđa i kopao je duboko ispod moje kože da otkrije šta je suština. A otkrivanje – otkrivanje je bilo jedan od sporijih i bolnih procesa.
Slepi miševi su leteli gradom, svitci su se spustali na prozore ljudi...


heart 2

Ja sam izgovorila ljudske reči sa osetom bogova: „Volim te...“ i u tom trenutku – teror je stao. Izgleda da je ljubav bila sigurna kuća ljudi, mada su je nalazili samo retki - većina njih bila je otuđena.


I voleo me, onako božanski – jer su ljudi ipak nastali od bogova.
I ja sam ga volela, onako, sa svim strahovima smrtnika - jer u ljubavi bogovi postaju slabi.


Naša ljubav nastavila se sve dok se, u trenutku njegovog umiranja, nismo opet spojili. Za sve to vreme, dugo za smrtnike, kratko za bogove, on se svakoga dana jednako oduševljavao što u mojoj galaksiji živi.


Onda kada se njegov jezik rastopio, rekla sam mu da ga vodim da mu pokažem sve tajne univerzuma, rekla sam mu da se ne plaši, jer smrt ne gasi ljubav - baš zbog toga ljubav je istina.


U mom naručju je postao kosmička prašina, a Alpha Kentauri pružila je svoj zrak da nas vrati.

Proroci su napravili slavlje, sve zvezde se ukazaše smrtnicima, i Sunce opet obasja Zemlju, a ja sam otvorila svoj medaljon.


Mesec i čistači zvezda skupili su se oko mojih nogu da im pričam priče o svom putovanju.


Moj astronaut obgrlio je moj desni bok i mišlju je poslao jednu nebulu,
Prorok najdužih prstiju uhvatio je u kristalnu kuglu i u toj nebuli videla sam nikog drugog no Sebe.

© Јови Алексова

Štampa

Copyright © 2016. Udruženje "Talasi" - "Waves" Association