Create a Joomla website with Joomla Templates. These Joomla Themes are reviewed and tested for optimal performance. High Quality, Premium Joomla Templates for Your Site
         

Transurfing

Talasi

Smisao života, Biljana Јanković, Intervju, Porodica, Književna omladina Srbije, Željko Pajić

O porodici kao temelju svakog društva, Srbiji sa kraja 19. veka i neprolaznim vrednostima, Željko Pajić na Brodu Dobre namere

Željko Pajić je na Brod Dobre namere doneo svoj roman prvenac „Život Gavrića“, koji je nominovan za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Dok nas zapljuskuju talasi Dunava, pričamo o knjizi koja nas vraća u prošlost a svojom osnovnom idejom prožima i sadašnjost i budućnost pokazujući nam da se neke stvari ne menjaju u vremenu:  porodica je temelj,  stub i krov svakog društva! Tako je oduvek bilo i tako će biti zauvek.

željko pajic

BJ:  “U složnu porodicu sreća sama od sebe dolazi,” stara je srpska poslovica. Čitajući roman o nekoliko generacija predratne srpske porodice Gavrić s početka 20. veka, imam utisak da im je sreća svraćala na momente ali se nije dugo zadržavala. Da li je razlog to što su Gavrići poštovali glavu porodice, ali im je nedostajala prava sloga i ljubav?

ŽJ:  Ne, Gavrići nisu poštovali glavu porodice, Gavrići su se plašili glave porodice. Poštovanje u porodici treba da postoji ali poslušnost ne, poštovanje je plod dobrih dela i zasluga ali poslušnost je plod straha, nesnalaženja u životu i pritajene mržnje.

 

BJ: U romanu si odlično oslikao čitav spektar odnosa između članova porodice, od ljubavi, preko podrške, slabosti, ljubomore, zavisti, zlobe i na kraju, do mržnje. Interesantno je da je tvoje lično iskustvo vezano za neklasičan porodični život, jer si živeo samo sa ocem. Odakle dolazi tvoja dubina i poznavanje onoga što nisi lično iskusio?

ŽJ: Moja priča je malo drugačija. Ja volim za sebe da kažem da sam izrastao u atipičnoj sredini za ovo vreme i da sam plod tek uzoranih njiva, pokošenih livada, da sam bio nemi  posmatrač života ljudi kojih više nema.

 

BJ: Nekoliko dana pošto sam pročitala roman, čula sam priču o starom verovanju koje si izneo i u knjizi a koje je, negde, obeležilo i zapečatilo (tragičnu) sudbinu generacija porodice Gavrić. Ono glasi: „U narodu postoji verovanje da onaj srećnik, ili nesrećnik koji noću ni iz čega vidi plamen, ujutru dođe sa šakom pepela na to mesto i pospe ga, da će se na tom mestu pojaviti stopa nekoga ili nečega. Čije se stopalo pojavi, taj treba biti žrtva od strane onog koji je pepeo posuo. I nakon toga, onome ko je posuo pepeo, ukazaće se na tom mestu blago koje će mu promeniti život“. Da li je unošenje ovog verovanja u roman zasnovano na nekoj istinitoj priči koju si čuo ili je deo autorske slobode da od starog verovanja kreneš kako bi pokazao kakve su posledice proizašle iz svega toga?

ŽJ: Ljudi čiji sam ja bio posmatrač su prihvatili tu priču  kao istinu, pa im je ne treba ni kvariti. Moj odgovor je - ne znam, ali znam da strah nekada može da ostavi i pozitivan trag, samim tim sto sebi nisu dozvoljavali da ih ponese pohlepa, kako ih ne bi zadesila zla sudbina.

 

BJ: „Bogatstvo koje se radom stiče đavo odnese pola, a zločinom i tuđom krvlju natopljeno donosi nesreću za pokoljenja.“  Da li to znači da veruješ u karmu ili „zakon uzroka i posledice“ koji se prenosi i na buduća pokoljenja?

ŽJ: Ili narodski rečeno – prokletstvo. Sumljičav sam, ali činjenice često demantuju tu moju sumljičavost.

stare slike srbije

 

BJ:  „Kad kod čoveka nestane osmeha, tog pokretača svih osećanja i budilnika ljubavi, u njemu se rodi najlukavija lisica, najkrvoločniji vuk i najsuroviji medved, ljudska zver.“ Da li je osmeh osnovni pokretač našeg delovanja u životu u najboljem smeru po nas?

ŽJ: Čovek kada se iskreno smeje, on u tom trenutku ne može da smera, da ispreda i prepreda, da  kombinuje, u svakom drugom trenutku može.

 

 

BJ:“Novo jutro će doneti nove oproštaje, ali neće zaboraviti i stare grehove“. Jedan od najpotresnijih delova u knjizi je ubistvo deteta sa kojim nije mogao da se nosi ne počinilac, Dragutin, nego nemi svedok ubistva, njegov brat Vojin koji je, ne mogavši da se nosi sa tim što zna da je njegov brat uradio završio tako što su rođaci deteta „ubili glasnika“. Koliko su i danas ljudi svesni da se zakon prirode po kome se svako dobro dobrim vraća a zlo udara tamo gde vas najviše boli – po nevinim dušama?

ŽJ: Mislim da ljudi toga nisu svesni, zlo je što sve više takva verovanja bivaju predstavljena kao nazadna i zaostala, postajemo isključivo robovi robe , dobro je to što sam uveren da je svakim danom razvoja civilizacije čovek postajao bolji, tako da je bolji danas nego juče.

 

BJ: Velika ljubav u romanu prikazana je pre svega u odnosu Milutina i Jelice, i njihovog sina Dragutina sa njegovom izabranicom Prizrenkom. Ipak, prvi par nije uspeo da razdvojenost podnese, jer je Milutin bez podrške svoje žene podlegao izazovima, dok je druge smrt razdvojila. Može li prava ljubav da traje?

ŽJ: Prava ljubav je kao kocka, ali kocku treba baciti da bismo znali.

 

stara srbija

 

BJ: Najmlađi Gavrić, Milutin sa svojom devojkom odlazi na selo koje ne prepoznaje na prvi pogled ali u priči starca koga su tamo zatekli oseti da su tu njegovi koreni. I zaista, to je bilo napušteno imanje njegovog dede Dragutina. Za kraj ove plovidbe, reci nam šta je to što nas vuče našim korenima i rodnoj grudi?

ŽJ: U narodu postoji takodje verovanje da zec trči ceo život da bi se u jazbinu vratio.  Često me ta zečeva trka asocira na život.

 

 

Biljana Јаnković, predsednik Udruženja Talasi

Photo credit: Slike stare Srbije, blic.rs

zeljko pajic knjiga

 

 

"Čitajući ovu knjigu, osetićete miris naših predratnih avlija, miris domaćeg hleba, videćete decu naslonjenu na tarabe pored trošnih kuća, uz žive grlene uzvike naših baka dok kuvaju slatko u bašti.
Svet koga više nema..."

 

Štampa

Pokrenite talase, prijavite se za događaj


Pokrenite talase, prijavite se za događaj
E-mail:*
Telefon za kontakt:*
Odaberite događaj*
Vaša poruka:
Copyright © 2016. Udruženje "Talasi" - "Waves" Association