Create a Joomla website with Joomla Templates. These Joomla Themes are reviewed and tested for optimal performance. High Quality, Premium Joomla Templates for Your Site
     

Transurfing

Talasi

Brod Dobre Namere, Intervju, Danijela Nenadić, Lubenica bez snova

"Lubenica bez snova" i Danijela Nenadić na "Brodu Dobre namere"

„Lubenica bez snova“ doletela je na Brod  Dobre namere. Spustila  se lagano, tako neobična, šarena i sasvim zrela,  Lubenica sa puno nijansi. U pitanju je knjiga kratkih priča Danijele Nenadić među kojima je i napred „prozvana“  - Lubenica bez snova.

 Danijela Lubenica1

Danijeline priče su, odgovorno tvrdim, posebne i drugačije. U njima se sve prepliće, plete i raspetljava, meša se sadašnjost i prošlost, prvo, drugo i peto lice :), smeh i suze, žal i čista radost, ljubav i iluzije. One u čitaocu pokreću talase za koje nisu znali da postoje jer iz ptičje ( nama potpuno nesvojstvene) perspektive prikazuju sveT. Neobične priče proizvode ista takva pitanja, ali ćemo ovu plovidbu početi Danijelinim omiljenim citatom:

DN: „Roman pobeđuje na bodove, a kratka priča nokautom.“ /argentinski književnik Julio Cortazar/

 

BJ: Da li nas samo nevolja može navesti na to da potisnemo pogrešna očekivanja i prihvatimo ruku sa divnim pristima „ one koji se ne odbijaju?  Pitanje motivisano pričom „Đumbir devojka“

DN: Đumbirka / tako je ja zovem od milja/ je priča o otuđenju i priča o nadi . Današnjem otuđenju. Priča o ljudima koji  brzo žive,  ne gledaju, ne mirišu, ne osećaju. Beže pod nastrešnicu kada pada kiša, klone se ljudi, dodira. Ne žele da daju deo sebe, svog vremena, prostora. Ovo je priča u kojoj svako od nas može da nađe nadu i da nađe te ruke, samo ako se pusti i prepusti. Zato se mnoge žene nekako sažive sa Verom  u ovoj priči i ona im bude „TOP1“ ovih mojih pričanija.

A nevolja ko nevolja u životu ona je dobra, čak  i poželjna. Ona te šutne u dupe tako jako da se ti rastaviš kao kugle po bilijarskom stolu, ali ti uvek donese i neko osvešćenje. Razbistri ti se u glavi kao sunčani dan posle letnje kiše i čovek tada progleda. I vidi odgovor.

 

BJ: Da li i zašto vanvremenska ljubav može da ubije?  „I ptice ubijaju, zar ne?“

DN: hahhah..ljubav ubija, ali ljubav i rađa i donosi te duboke emocije od kojih se ježiš i od kojih treperiš. Sada će neko da mi kaže da pričam o zaljubljenosti. Ma jok, ja mislim da od ljubavi stalno možeš da budeš naježen i da vidiš boje sve u nijansama. Ljubav te akumulira kao kakvo jezero ili ako imaš sreće pa se rodiš sa dobrim kapacitetom  za ljubav, postaneš kao kakav okean. Ova priča nije dovršena i često su mi ljudi baš za nju rekli da bi mogla da bude neki dobar scenario za film. Volim da ostavim  čitaocu prostor. I zato ga pustim da on zamisli kraj priče, njegove priče. Zato stavim tri tačke na kraju i pustim priču da plovi. Svaka priča i mora da ima svog ličnog pripovedača...

 

BJ: „Dor(Ć)čolac je bio poseban čovek. Takva je i priča o njemu. Da li pratiš njegove savete? Da li si se navikla na sreću? Jer, „Sreća je pre svega stvar navike. Prigrli je.“

DN: Dorćolac je moj otac i zato je on za mene tako poseban.  Živimo na takvom podneblju koje rađa strasne ljude, duboke, koji se ne libe da izraze emociju.  I meni je drago zbog toga. Iskreno, mislim da se Sloveni nikada ne snađu na prostoru Germanskih ili nekih Laponskih prostora. Mi posedujemo tu strast i tu vrcavu energiju, tu ljubav prema svojim bližnjima, neraskidivu nit koja nas  definiše u ovom globalnom nevremenu i prostoru. Zato mi opisujemo naše roditelje tako toplo, jer posedujemo tu veliku ljubav i pažnju prema našim stvoriteljima. A kada odu, mi čuvamo  uspomenu na njih i prenosimo njihove priče sa kolena na koleno. Ovo je upravo jedna takva priča..o čoveku koji je umeo duboko da udahne i živi svoj život. Mnoge očeve iz ove priče sam poslušala, ostalo mi je još da posadim neko drvo i  malo više putujem  ( ako sreću ne posedujete u sebi, onda krenite na put da je potražite. Ja, fala Bogu, nisam Ruška Jakić da bih ujutru gledajući svoj lik u ogledalu i govorila: „Dobro jutro lepa ženo“, ali se, moram priznati, danima koje imaju jedinicu u sebi, u malom već izanđanom ogledalu u liftu,   onako popreko zvirnem i osmehnem samoj sebi.  Po tom potezu i osmehu mislim da sam delić sreće uspela da uberem i darujem  sebi. I da je prigrlim, al“ onako izistinski.

BJ: Koliko jedan nesporazum može da promeni sudbinu, ili je sudbina bila da se nesporazum desi?   „Kenguri, koale & drugi torbari Mladene, izvini.“

DN: Davnih vremena, kažem davnih, pošto sam ja žena iz prošlog veka, dođe nama u posetu kum moga daljnjeg brata,koji živi u Australiji. Pošto su to davna vremena, bila su to i blagodarna, što bi rekli ljudi..imalo se. Dođe mladić sve u kaubojskim  čizmama, kariranoj košulji, falio mu još šešir i laso. Došao reče da me prosi. Kud “mislim se da prosiš i gde da me vodiš u zemlju kengura, kada ja živim u zemlji blagostanja / mislim tada bilo  /, odbijem ja tu njegovu ponudu, izvedem ga te večeri u „NaNu“ čisto da vidi šta je propustio ne živeći ovde na Balkanu i ispratim sutradan na večernji let  „Qantas-a sa rečenicom: Ne bi ja umela da hranim koale i druge torbara..Mislite li da sam isto tako razmišljala 90-ih..Jok brate, da je taj isti Mladen pozvao i rekao kreni, ja bih poletela sve sa nalepljenim perjem kao Ikar. U vreme sankcija i bombardovanja napregneš nekako sva svoja čula i pokreneš mimikriju u sebi kao vid adaptacije. Eto tako ide u životu, kada se udruže jedan takav nesporazum, neshvatanje i jedno ne, ostaneš  na svojoj zemlji  da  posadiš  travu iza kuće i gaziš bos po njoj i uživaš u svakoj kapi nakupljene rose. A sudbina ko sudbina ona čuči pored leve noge, po neki put te pomazi i odobri, a nekada te šutne tako jako da ti ili promeniš putanju ili malo zastaneš i odustaneš.“ Oće ona tako.

 

bilijarBJ:“ I tako ti dođe tren i prosvetljenje u vidu spoznaje: Koji će ti klinac neko u životu, kad ne zna da skoči u vatru!“ „Pozdravi je, pozdravi“

DN: Volim da se okružim sličnim ljudima. Nisam ja hrabra, ja sam naučena da budem hrabra, kao i većina ljudi. Budeš gurnut u vodu, pa plivajbrate, ko te pita  Svi mi volimo da oko nas bude prijatelj ili životni  partner  „Supermena“. Volim te ljude koji guraju, podstiču, hrabre, bodre, daruju ti lepu reč umesto maramice kada ronjaš suze. To su ti hrabri, glasni, jasni, otvoreni ljudi. Volim čoveka koji mi tresne istinu u lice. Može da zaboli, al' pošteno je brate. Lično mislim da ako nema iskrenosti između partnera „ ode mast u propast“. Priča je šaljiva, ali...  „Šta sam drugo mogla nego da uhvatim zalet i preskočim zvučnik kao košuta, da me ne bi dokonost lako odvela u dramu“ /kraj priče/

 

BJ: Kako objašnjavaš fenomen da se u ugovorenom braku doživi prava ljubav a da brak iz ljubavi propadne? „ O zagrljaju i drugim snovima“

DN: Priča je nastala posle jedne reportaže koju sam gledala o fenomenu gotovo masovne udaje Albanki u Crnoj Gori i Srbiji. Žene iz „zemlje orlova“, u kojoj je odnos žena prema muškarcu skoro pet  prema jedan i koje žive u teškim materijalnim i patrijahalnim  uslovima, u nekim zabitim planinskim selima, nemaju drugi izlaz no ugovoren brak. U ovoj priči u kojoj se mešaju albanska tišina, srpska šaljivost, Sofija Loren i glas Adrijana Ćelentana, ugovoreni brak između dva tuđinca dobija totalno drugu dimenziju. I ovoj sam priči dala svesno srećan kraj, jer ona to i zaslužuje.

 

BJ: Da li postoji sudbina? „ Plava košulja ( vozom u krug)“

DN: Koliko puta nam se  u životu desilo da smo krenuli u levo, a stigli na jug. Koliko puta smo završili dan sasvim drugačije od planiranog. Koliko puta smo krenuli iz tačke A i vratili se u istu tu tačku. Život mu često dođe kao neki ringišpil, pa i ova priča je upravo takva, okrugla. Kao jedan savršen krug. Ušli ste u voz, uspavali se, izašli na totalno pogrešnoj stanici i našli miris i mir i toplotu. Zaspali na uštirkanom jastuku koji  je mirisao na travu i „san vam je doneo odluku“. Novu odluku.

 

BJ:Da li je istinita priča o tebi i Čoli? „Bilo jednom u Vrčinu ( kako je nastala Čolina čuvena rečenica: Ne bih ja tu ništa diro“

DN: Ta priča je prava mala epopeja i kao takva  najviše je čitana i prepričavana. Obično me ženski deo publike kada negde gostujemo pita: Da li je priča istinita i koliko?  Da ne bi doživela da me nazovu nekim smešnim epitetima ( tipa kokoško jedna, smotana sajlo, pile u kučinu, mislim, bilo je i  gorih reči)  obično kažem da nije skroznaskroz istinita. Ali ako se pitate kako je i kada nastala ta čuvena Čolina rečenica „ Ne bi ja to ništa...“ u priči ćete dobiti odgovor, a da li je priča istinita, vi prosudite sami. Ako mene pitate, odgovoriću vam da ima samo malo „namalanog“, ali samo malo. Uostalom, šta je priča bez mašte?

 

BJ: Da li za ljubav nikad nije kasno? „Stare ljubavi se sretnu kad im se šeširi prepoznaju i pozdrave…Stare ljubavi se sretnu kad ti korak napravi dodatni iskorak, pa ti život oprosti, kao sudija u basketu prekršaj u napadu. Ali tada moraš da staneš, smiriš loptu i uhvatiš dah. Stare ljubavi se ipak najčešće sretnu kad ostare, U tim trenucima može se desiti da je neka duša još zelena i ne shvati suštinu u trenutku treptaja oka. Zato mora još jednom da trepne. Za novi početak.“ „“Šesta žena“

DN: To je deo priče koji  se nekako uvek pročita na nekoj od promocija i ja po neki put pomislim ..ko je ovako dobro napisao  Šalu na stranu, priča „ Šesta žena“ je početak ove knjige. Njena prapriča. Ovo   je prvo napisana priča i bila je poslata na konkurs za kratku priču koju je te godine objavila Mira Bobić Mojsilović. Mira je objavila konkurs, pa ubrzo i odustala. I ja joj se ovako javno zahvaljujem, jer da nije bilo tog odustajanja, ne bi bilo ni ove knjige kratkih priča. Ja sam tada stavila svo svoje „pričanisanje“ na gomilu i rešila da objavim svoju šarenu knjigu. „Šesta žena“  je istinita priča i koliko sam je istinitom prikazala, često pomislim da sam i ja ta „šesta žena“. Mislim da sam uspela u njoj da dočaram ono žensko treperavo osećanje zaljubljenosti. Ono pokretačko i dubinsko ljubavno koje „čuči“ u ljudima. Ako sam i delić toga donela, zadovoljstvo je moje.

BJ: Zašto žene trpe nasilje? „Lubenica bez snova“

DN: Nije mi jasno ni zašto muškarci trpe nasilje.  Često mi nije ni jasno odakle taj nagon u ljudima da drugog čoveka kinjiš, ponižavaš, maltretiraš. Po neki put pomislim da su žene taj  model „ mučenice i očajnice“ pokupile u nekom od nasleđenih gena, pa ih  samo podhranjuju tokom sopstvenog života. Tužno je to stanje kada je jedan od partnera podčinjen, kada  je zlostavljan, bilo psihički, bilo fizički. Opet sa druge strane i okolina nema sluha da pritrči, obavesti nadležne službe, a sve u duhu dobrih prijateljskih i komšijskih odnosa. Dok se svi ne udružimo u lancu podrške, dobrote, tople ljudske reči, zagrljaja, jedne sveopšte empatije prema komšiji, prijatelju, poznaniku, ovo nasilje će uzimati maha. Mislim da se samo treba vratiti onim pravim ljudskim vrednostima koje su se izgubile u sveopštem globalnom ubrzanju.

 

old pictureBJ:Heroji postoje, zar ne? Oni mali a veliki ljudi..tu, pored nas! Talasajmo sa njima, uz njih i dajmo im vetar u leđa kao i oni nama! „Gaga“

DN: Gaga je moja drugarica i ako vam kažem na kojoj beogradskoj klinici radi ubiće me. Ona ne voli publicitet. Ona je jedna skromna duša koja voli svoj posao i koja ga radi iz duše. Moje priče sadrže stvarne junake, one koji se nalaze pored nas. Ovo moje junake, poznajem ja, ali ih imate i vi. Okruženi smo herojima. Mislim da je svako od nas junak nekome drugom junaku. Samo treba da dođe tren kada će taj junak da iskoči iz sopstvenog sebe i da ono najbolje svoje.

 

BJ: Ostati ili otići trbuhom za kruhom? „Kako pojesti kilo svilenih bombona“ DN: Ako ne krenete nećete nigde stići. Pa tako i ova priča govori o tome. O tom kretanju i privremenoj „emigraciji“ koja me je ako ništa dovela do odgovora. Sedi di si, jer i za di si nisi. Devedesete su bile izrazito burne i šarolike godine, pune promena. I da okušam sreću, jer hleba i da ste hteli tih devedesetih baš i nije bilo krenula sam na Kipar. Priča ne govori o Kipru, već o svim ljudima koji su se tih godina našli daleko od svoje  majčice zemlje, o njihovim osećanjima, previranjima, dobrim i lošim odlukama tamo gde te niko ne razume, jer božemoj nije ponikao na tvojoj endemski ugroženoj grudi. Volim da dam emociju, boju, muziku  čitaocu. Dok klizi niz stranice da oseti lik i da uđe u njega. Baš to, da se saživi sa njim. Da mu bude brat, drug, otac. Da bude to on, njegova priča. Da kaže, ja bih baš ovako isto uradio. Volim da uvučem čitaoca među redove. I volim kada čujem da mu osmeh nije silazio sa lica...ali da je i zaplakao i na kraju priče zastao.

 

BJ: Da li postoji Deda Mraz?  Ja mislim da postoji..čovek heroj i humanista koji voli svu decu pa čak i posebno onu na koju su zaboravili ti koji su im podarili život. Hvala ti na predivnoj priči o njemu „Zaborav i njegova deca“

DN: Deda Mraz postoji  i definitivno je među nama. Ako nema crvenu kapu da bućkicom na kraju i bez bele je brade, ne znači da se ne kreće po mojoj pijaci ili po Adi. Duboko verujem da smo okruženi dobrotom i verujem u ono esencijalno  dobro u čoveku. To je moja  vera i imam pravo na nju. Kada gledam čoveka,  vidim prvo milujući osmeh  ili blagost u pogledu ili one tople ruke koje daruju. Ova priča i jeste o jednom takvom višegodišnjem darivanju.  Darivanju vremena, pažnje i šarenih paketića. To su moji heroji, ostavljeni  stari ljudi, neka ostavljena deca, zaboravljeni...

 

BJ: Kako si naučila da 'ebeš kevu raku štitaste zlezde? „ Mož' vam zatreba al' dabogda ne“

DN: Nisam naučila još tako dobro da bih ga eliminisala, ali mu ne dam da ojača. Nema u tim trenucima suočavanja sa sopstvenom bolešću neki univerzali  recept. Ustaneš samo jedno jutro, pogledaš se zarozana u ogledalu i rešiš, rešiš da mu jebeš kevu. Tu i nema neke alternative, ili će on tebe ili ti njega. A ja verujem u onaj naš slovensko ukodirani inat i volju da opstaneš . ( “ Jer draga moja Danijelita, ovaj svet ne bi bio interesantan meni bez tebe i tebi  bez mene“ ).

Naslovna velika1

 

Lubenica bez snova

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Biljana slika

Biljana Janković, predsednik Udruženja Talasi

 

Štampa

Copyright © 2016. Udruženje "Talasi" - "Waves" Association