Create a Joomla website with Joomla Templates. These Joomla Themes are reviewed and tested for optimal performance. High Quality, Premium Joomla Templates for Your Site
     

Transurfing

Talasi

Horhe Bukaj

Da li smo u stanju učiniti taj veliki korak prema pravoj ljubavi?

Horhe Bukaj dao je svoju verziju O. Henrijeve priče „Poslednji list“ kako bi dočarao šta je to ljubav. Da li smo u stanju učiniti taj veliki korak prema pravoj ljubavi?


philliphaumesserphotoOva se priča događa u Francuskoj 1900. na početku neumoljive, jake zime.

Marija je bila jedanaestogodišnjakinja koja je živela u staroj kući u Parizu. Otkad je stisnula hladnoća, počela se žaliti na snažne bolove u leđima koji su postajali nepodnošljivi dok bi kašljala. Pregledavši je, doktor je rekao njenoj majci dijagnozu koje se najviše bojala: tuberkuloza.

U to doba, još bez antibiotika, zaraza je značila sigurnu smrt. Doktori su jedino mogli prepisati nešto za ublažavanje bolova, opštu negu, odmor …i veru.

“Ti pacijenti, kao i svi”, rekao im je doktor, “imaju više šanse da ozdrave ako se bore protiv bolesti; ako se Marija prestane boriti za život, umreće za nekoliko nedelja.” Dodao je, znajući da je to više želja nego prognoza: “Siguran sam da će, ako bude na toplom, sita i bude li žarko želela živeti, kad zima prođe, biti izvan opasnosti i tuberkuloza će postati samo ružna uspomena.”

Kad je doktor otišao, devojčicina majka je pogledala u kalendar. Do proleća su ostala duga dva meseca...

Znajući da je nijedan prijatelj iz razreda neće doći u posetu, zbog sasvim razumljivog, iako neopravdanog straha od zaraze, Marijina majka je otišla do škole kako bi zamolila učiteljicu da dođe do njih i podučava Mariju, ne toliko da nešto nauči koliko da malo razbije zatočenost i dosadu. Učiteljica je rekla da ne može. Bilo joj je žao, ali četvoro dece iz razreda nalazilo se u istoj ili sličnoj situaciji, nije se mogla brinuti o njima, nego o deci koja su u školi.

Sutradan, dok je vešala rukom izrađene vence po kući pokušavajući preneti nešto Uskršnjeg veselja koje nije osećala, majka je ugledala bledo ćerkino lice i tugu kako se odražava na njemu. Tad joj je sinulo.

Pomozi sudbini - Promeni džokeja

girl busKaže tako urbana legenda da se u lokalni autobus malenog mesta jednoga dana popela devojka. Platila je kartu i sela na jedino preostalo slobodno mesto, kraj nekog otmeno odevenog gospodina, koji se nasmešio pomičući se kako bi joj napravio još mesta.

Čim je vozilo krenulo, devojka je iz torbe izvukla omotnicu i ponovno pogledala njen sadržaj, papir za pismo s plavim logotipom u jednom uglu i nekoliko odštampanih reči.

Onda je glasno uzdahnula i široki se osmeh ocrtao na njenom lepom licu.

“Dobre vesti...” rekao je gospodin osećajući se nehotičnim učesnikom.
“Oh... oprostite”, rekla je devojka shvatajući što je učinila.
“Nema problema, naprotiv... Dobre vesti?”
“Odlične... Trudna sam!”
“Baš mi je drago... Čestitam”, rekao je čovek očinski joj dodirnuvši ruku.
“Da, i ja sam se baš razveselila... Već dugo želim zatrudneti. Četiri sam godine u braku... i uvek nekakav razlog, nikako da test bude pozitivan.”

Zaplešimo tango, ljubavi

tangoOdluka je doneta: naučiću da plešem tango. Šta više, morala sam da naučim da plešem tango. I ovog puta nameravala sam da uložim sav svoj trud na kome sam škrtarila svih ovih godina neuspešnih pokušaja (još od prvih koraka sa mojim ocem do onih prolaznih pokušaja, punih ispraznih iluzija, koje sam preduzimala uz pomoć požrtvovnih “dobrovoljaca” na koje sam usput nailazila).

Pošto da sam ovaj put bila zaista spremna da idem do kraja, prvo je trebalo da krenem na časove tanga (sa instruktorom i svime što treba). Tako, puna elana, u cipelama s visokom potpeticom, utegnuta u haljinu sasvim prikladnu za tu priliku i s najlepšim osmehom na licu, nacrtala sam se u plesnoj školi  koju su mi preporučivale moje prijateljice.

Ali, naravno, budući da je tolika sreća nemoguća, budući da nam je toliko savršenstvo zabranjeno... Kao i uvek... Nešto je nedostajalo. Gledala sam i zagledala i, ma koliko tražila, ponovno bih nailazila na uvek istu realnost pred sobom: tu je bilo samo četiri muškarca na dvadeset i pet žena. I pored toga, nisam želela ponovo da izgubim volju. Bacila sam se na podijum odlučna u nameri da bilo kojoj od preostalih dvadeset i četiri žene preotmem neki od četiri željena ulova. Međutim, uprkos mojoj dobroj volji i svom najlepšem osmehu, tokom sat vremena uspela sam da uhvatim samo jednoga kolegu, i to tek na pet minuta. Tim tempom ni za dve godine ne bih naučila nijednu figuru (pod uslovom da se na podijumu ne nađe još koja nova suparnica).

Tad mi je zasvetlila lampica u glavi i sve sam videla mnogo jasnije: zato služi muž!

Primenivši svoje najbolje i najrazrađenije taktike “manipulativnog zavođenja”, uspela sam ga dovući do škole. Najbolje je i najneverojatnije bilo to... što mu se svidelo!

 

Prvi čas

“Prvo što ćemo naučiti o tangu jeste zagrljaj”, rekao je Hulio Martines, instruktor. Mislila sam da u tome nema velike nauke, jer zagrljaj  je nešto što svi svakodnevno i spontano praktikujemo. Šta ja znam... To je nešto prirodno, urođeno. Ali ne. Izgleda se da se iza zagrljaja u tangu krije nešto složenije. “U tangu, tela moraju stvoriti polje suprotnih naboja. Ruka mora da bude čvrsta, ali bez guranja. Noge treba da se dodiruju, ali ne smeju se međusobno sputavati, niti saplitati. Imajte na umu da u ovom plesu ravnoteža nije u svakom od plesača, nego i između vas i, ako se ne razumete, možete izgubiti ravnotežu. Morate naučiti da komunicirate kako biste mogli zajedno da uživate.”

Zato talasam!

U svojoj knjizi „20 koraka prema napred“ Horhe Bukaj ( Jorce Bucay)  je savršeno precizno definisao zašto i ja volim da inspirišem ljude na pokret, promenu, osmeh i vraćanje sebi! Divan je osećaj prepoznavanja u drugima, pa bili to likom i delom naši prijatelji ili sasvim nepoznati ljudi, pisci, deca i / ili odrasli!

Biljana surfer5Hvala vam što talasajući zajedno pokrećemo cunami promena, ljubavi, mudrosti, znanja i radosti za sve nas! Uživajte u odlomku iz napred navedene knjige koju vam od srca preporučujem. 

Biljana & Udruženje Talasi

„Otkad sam počeo pisati … pokušavam svaku svoju reč pretočiti u ideje, razmišljanja i predloge koje sam smatrao korisnima na svom putu i koje bi zato mogle pomoći drugima koji prolaze slična prostranstva u svojoj potrazi. U svakoj sam knjizi pokušavao učiniti ono što radim i tokom čitave doktorske karijere: s jedne strane  da upalim maleno svetlo, možda naivno ili beznačajno, s namerom da pomognem drugima da rasvetle mračna područja na koja nailaze na svom putu, i s druge strane da ponudim onu vrstu pomoći koju sam sâm trebao u mnogim teškim trenucima.

Hteo sam da doprinesem tom spoljašnjem podsticaju, katkad neophodnom, kako bih povratio uverenje da ono što dolazi može biti i biće bolje; misao, rečenicu ili reč koja deluje kao pozitivan detonator za svakoga pojedinačno i zato za sve nas.

Copyright © 2016. Udruženje "Talasi" - "Waves" Association