Create a Joomla website with Joomla Templates. These Joomla Themes are reviewed and tested for optimal performance. High Quality, Premium Joomla Templates for Your Site
         

Transurfing

Talasi

samospoznaja

„U prošlosti kad te sretnem“ - Darko Kojić na „Brodu Dobre namere“

„Brod Dobre namere“ zaplovio je prvi put nemirnim, ratnim vodama u želji da osvetli mir u nemiru. Ova plovidba biće vrlo neobična po odgovorima na mnoga životna pitanja kojima ratni uslovi daju potpuno drugačiju dimenziju u odnosu na odgovore koje nudi „lažna ušuškanost običnog života“ kako piše Darko Kojić u svom romanu „U prošlosti kad te sretnem“.

Darko K2BJ: Na koricama knjige ispisana su pitanja: „Poznaje li čovek sebe samog?! Može li ga život pretvoriti u stvora koji svoju mrežu ispletenu od najfinije osećajnosti kida krvavim prstima surovosti, a potom ga vratiti?!“ Vratiti na isto, svakako ne može, zar ne? Šta rat ostavlja (u) čoveku koji ga je – preživeo…?

DK: Ostavlja saznanje koliko vredi. Rat nesumnjivo predstavlja, koliko god to grubo zvučalo, jedan od najkvalitetnijih ispita čovekove unutrašnjosti i to one koju ni ne znamo da posedujemo dok nam je život ne dodeli usled neočekivanih situacija. Malopre navedena lažna ušuškanost najveće je zlo modernog čoveka koje od njega stvara biće uplašeno od nečinjenja opšteprihvaćenog, zlo koje prkosi prirodi i ubija u čoveku njegovo osnovno u njoj – da preživi. Rat ga vraća iskonskom sebi, a tad se najbolje vidi koliko čovek vredi, koliko je zaista čovek. A nama ih, nažalost, nije nedostajalo...

 

BJ:U svakom od nas postoji klica dobra i zla, čije ustrojstvo, svesno ili nesvesno uređeno sa naše strane, mogu da poremete i promene životne okolnosti. Ti ih nazivaš Blagousti i Bezimeni. Glavni junak, Koja, ih jasno „vidi i oseća“…

DK: Da, kako god ih nazvali, oni postoje u svakome od nas. Njihova uravnoteženost od presudne je važnosti za naše živote. Jedno bez drugog ne postoji. Zato je važno da u nama nekada proradi i zlo, jer će samo ono izroditi i dobro koje ga može nadjačati... Glavni junak romana ima tu „sreću da ih je upoznao“, oni ga vode ka tački koja će odrediti njegov dalji život – pokajanje ili propadanje...

Gde moraš da odeš da bi se našao

Laki

Sedim na klupici pokraj Amstel-a, lagano izgubljen za sve prolaznike, izuzetno pribran u svom umu, sam, negde daleko, 2000 km od onoga što ja zovem kuća. Razmišljam šta me je to nateralo da odem. Loš život sigurno nije, dobro sam živeo i tamo. Šta je onda ? Cigara polako dogoreva, odlučujem da krenem nazad. Koračam lagano, mirno je, oko mene gotovo da nema ljudi, slušalice i muzika Nikole Vranjkovića. Ja u kaputu na amsterdamskim ulicama. Shvatam gde sam, shvatam koliko sam daleko otišao. Počinjem da se smejuljim, zadovoljan, miran. Posle toliko vremena, miran, ostvario mi se dečački san…

Hodam i razmišljam. Od kada znam za sebe gonio me je neki nemir i osećanje da nije bas sve kako vidimo, da se iza ćoška sigurno krije nešto lepo, lepše. Kako je život odmicao, kako su se stege stezale, tako sam sve manje gledao, sve kraće video, bledeo je osećaj da postoji nešto više… sve je bilo tako standardno.  Nemir je i dalje bio tu, ali nada da postoji nešto više polagano se gasila, sve se pretvorilo u svakodnevnicu. Za mene, velikog sanjara i večnog dečaka u duši, to je bila možda i jedna od najstrašnijih stvari koju sam mogao da doživim, to da mi neko oduzme nadu, da me neko natera da spustim glavu i  pogled.  Neki bi to nazvali odrastanjem...Ja ipak nisam bio spreman da tako odrastem. Ja nisam bio spreman da se odreknem sebe.

Knjiga mudrosti starih Tolteka - 4 sporazuma

4 sporazumaAko budete činili sve što možete u potrazi za ličnom slobodom, u potrazi za ljubavlju prema sebi, otkrićete da je samo pitanje vremena kada ćete pronaći ono za čime tragate.

Četiri sporazuma iz Knjige mudrosti starih Tolteka, Don Migurel Ruiza ,vam pružaju platformu za život sa osmehom! Potrebno je da besprekorno koristite svoje reči, ne shvatate ništa lično, ne stvarate pretpostavke i uvek učinite sve što možete!

Zvuči lako? E, pa nije. Treba usvojiti i primeniti ova znanja, delovati, vežbati, padati i ustajati opet i opet i opet..Za sve vas na Talasima su izdvojeni najvažniji koraci iz knjige koja vam može promeniti život!

 

Naše urođene sposobnosti omogućavaju nam da naučimo da sanjamo, a oni koji su počeli da žive pre nas uče nas kako da sanjamo  - društveni san. Da, vi sanjate upravo sada, ovog trenutka. Sanjate iako je vaš mozak u budnom stanju. Pravila spoljašnjeg sna su tako brojna da, čim se jedno novo ljudsko biće rodi, mi skrećemo pažnju tog deteta i uvodimo ta pravila u njegov ili njen um. Spoljašnji san koristi roditelje, školu i religiju da nas nauči kako da sanjamo.

Pažnja je naša sposobnost da razlikujemo stvari i usredsredimo se samo na one koje želimo da opažamo. Možemo da opažamo milione stvari istovremeno, ali uz pomoć pažnje, možemo da održimo ono što želimo da opažamo, šta god to bilo, u prvom planu svojih misli.

Odrasli su privukli našu pažnju i neprestanim ponavljanjem ubacili informacije u naš um. Sve što znamo naučili smo na taj način. Koristeći svoju pažnju naučili smo čitavu stvarnost, čitav san. Naučili smo kako da se ponašamo u društvu; u šta treba da verujemo i u šta ne treba da verujemo; šta je prihvatljivo a šta nije; šta je dobro a šta loše; šta je lepo a šta ružno; šta je ispravno i šta je pogrešno. Sve je to bilo unapred pripremljeno – sva ta znanja, sva pravila i koncepti o tome kako treba da se ponašamo u svetu. Dok ste išli u školu, sedeli ste u klupi usmeravajući svoju pažnju na ono što učitelj govori. Kada ste išli u crkvu, usmeravali ste pažnju na ono što je govorio sveštenik ili pop. Isti sistem postoji sa majkom i ocem, braćom i sestrama; svi su oni pokušavali da privuku vašu pažnju. Takođe smo naučili i to kako da mi privučemo pažnju drugih ljudi, pa smo tako razvili potrebu za pažnjom koja može da dovede do velikog rivalstva. Deca se takmiče u tome da privuku pažnju svojih roditelja, svojih nastavnika, svojih prijatelja. "Pogledaj me! Pogledaj šta radim! Hej, ovde sam!" Potreba za pažnjom postaje veoma izražena i nastavlja se i kada odrastemo.

Šta je suđeno?

maca tigarPočev od antičkh vladara preko proroka, pa sve do današnjih dana i običnih ljudi vodi se žestoka borba u ljudskom umu: „Da li postoji unapred predodređena sudbina ili smo mi ti koji tu sudbinu stvaramo?“

Stojimo ispred ogledala u kome pažljivo posmatramo sopstveni odraz.

„Ko si ti?“ upita naš odraz.
„Ko sam ja?“ upitamo sami sebe.

Šta na prvi pogled zaključujemo o sebi? Šta se krije iza tog našeg lica – samouverena i vedra osoba koja krči sebi sopstveni put kroz život ili možda zbunjena individua koja još uvek pokušava da otkrije sopstveni identitet večito jureći da ispuni očekivanja drugih?   

I dok stojimo tako suočeni oči u oči sa svojim odrazom shvatamo težinu i ozbiljnost postavljenog pitanja. U tom momentu u nama se suočavaju Prošlost (Ko smo bili?), Sadašnjost (Ko smo sada?) i Budućnost (Ko želimo da budemo?). Upravo nam je ceo život proleteo ispred očiju poput ubrzanog filma. Dođosmo opet do sadašnjeg trenutka suočeni sami sa sobom, sa sopstvenim mislima i osećanjima, sa našim snovima sa jedne i sa javom, strahovima, razočaranjima s druge strane ogledala. Preispitujemo sopstvena uverenja i ubeđenja. Postajemo svesni te večite borbe koja se vodi u svima nama – bitke između srca i uma, dobra i zla, morala i nemorala. 

Mislimo u sebi: „Zar sam sve to ja?“
Čujemo samouvereni unutrašnji glas: „O, da!“

Tako, dunjo moja!

Jovanine dunjeZašto se bojiš visine, tamo se lepše diše, tamo se dodiruje oblak, tamo se sa pticama kikoće.

Zašto te plaši pad, tako se jedino ustaje, tako se jedino ponosi, tako se poštuje nebo.

Zašto se bojiš nepoznatog, tako se više upozna, tako se lakše uporedi, tamo se ubija apatija.

Zašto te plaši drugačije, tako se jedino bira bolje, tako se jedino razume drug, tako se najjače čuva ono što je isto.

Zašto se bojiš mraka, zar ne znaš, i on se boji tebe, ne poznaje te, možeš ga probuditi vriskom, poljuljati tišinu tabanima ili otkinuti deo njega svetlom koje seče.

Plaše se oni koji ne poznaju. A da bi upoznali, moraju zakoračiti.

Sve čemu ikada budeš razumeo suštinu, više neće imati niti jedno oružje protiv tebe.

Tek kada čovek nađe sebe može i sa drugima

Stefan Simic 1

 

Kada si otuđen od sebe
A ja sam godinama bio otuđen od sebe
Između tebe i sveta stoji jedan ogroman zid
I za sve što radiš tražiš dozvolu i objašnjenje
Ubeđen si da ništa ne znaš
I da nisi ni za šta
I svuda, stidljivo, proviruješ glavu
Zahvalan za gram pažnje koju ti daju

 

 

Kasnije
Što si bliži sebi
Približavaš se i onom dalekom svetu
Umetnosti
Ljudima
Životu
Svemu onome što do juče nisi mogao

Znakovi pored puta

crotalaria

Ja verujem u znakove pored puta.

I kad sam mislila da ne verujem, verovala sam.

I u onu Koeljovu Ličnu legendu verujem.

Da svaki dan ima tačno određen poredak koji dovodi do sutra, i svaki čovek koga upoznamo ima preciznu ulogu na našoj intimnoj sceni.

Možda zato što sam nebrojeno puta pokušala da pobegnem od sebe i budem svetu prihvatljivija. Zato što sam se stoput odricala sopstvenog hermetizma, pokušavala da se prilagodim, promenim ili naučim da se menjam. Zato što sam zatomljivala sitnice koje me ispunjavaju jer ih drugi, bliski nisu smatrali važnima. Zato što sam smatrala da je sreća onih koje voliš važnija od sopstvene sreće.
A nije tako.

Sreća je intimna stvar. Isto kao i tuga, ili bilo koja apstrakcija koju osećamo ili preživljavamo. Drugima se radujemo, sa sobom ostajemo sasvim sami uvek kada se lomimo ili sastavljamo. Samo i isključivo sa sobom.

Pokrenite talase, prijavite se za događaj


Pokrenite talase, prijavite se za događaj
E-mail:*
Telefon za kontakt:*
Odaberite događaj*
Vaša poruka:
Copyright © 2016. Udruženje "Talasi" - "Waves" Association