Create a Joomla website with Joomla Templates. These Joomla Themes are reviewed and tested for optimal performance. High Quality, Premium Joomla Templates for Your Site
         

Transurfing

Talasi

Smisao života

„Brod Dobre namere“ i Kamenko Rašeta u dubinama čoveka

„Brod Dobre namere“ zaronio je u ono što se najteže otkriva i od čega mnogi beže – dubine jednog čoveka. Sve ono što nije iz dubine, nikada neće dotaknuti dubinu drugih. Ako naše reči nisu iz dubine, nećemo dotaći dubinu drugih.

KR 1

 

Sa nama na Brodu je Kamenko Rašeta, čovek koji je svoju dubinu detaljno istraživao i u pismu majci izneo na površinu sve svoje doživljaje, susrete, razmišljanja, strahove, želje, tugu, nadanja, bes, ljubav, radost, nemoć, bol…


BJ: Većina ljudi, čak i onih najotvorenijih, svoje tajne i najdublje misli čuva samo za sebe ili vrlo uski krug ljudi. Vi ste se, Kamenko, u svojoj knjizi „Čudesni svijet kontajnera“ ogolili „do koske“ majci i celom svetu. Jesam li u pravu?
KR: U potpunosti ste u pravu.

 

 


BJ: Raspad Jugoslavije doživeli ste vrlo lično i rekla bih, tragično. U knjizi čitalac stiče utisak da je sa raspadom zajedničke države počeo da se raspada i vaš život. Možete li iz današnje perspektive da mi odgovorite, da li smatrate da ste isuviše dozvolili okolnostima da upravljaju vašim životom?
KR: Raspad Jugoslavije je, bez sumnje, tragična činjenica - zbog nametnutog modela raspada: u krvi do koljena, nasilnim i bolesno-nehumanim raseljavanjem čitavih naroda iz svojih domova, gradova, zavičaja, sa svoje zemlje (iz svog rodnog ili dugotrajnim življenjem priraslog prirodnog okruženja), pljačkom - od strane nacionalističko-vjerskih i fašističkih bandi - svega što je pošten čovjek stvorio tokom svog života, brutalnom pauperizacijom najvećeg broja njenih stanovnika i, naposlijetku, naturanjem - svima - bezdušnog lihvarsko-materijalističkog ekonomskog i društveno-političkog uređenja i opako-surovog kapitalističkog životnog obrasca.


Da, s raspadom zajedničke države, počeo se raspadati i moj život i moja porodica, kao i stotina hiljada drugih pojedinaca i familija, što je u direktnoj uzročno-posljedičnoj vezi s gore rečenim.

Četiri životne lekcije čoveka u potrazi sa smislom

Viktor FranklHiljade knjiga samopomoći se objavi svake godine, obećavajući ključ za sreću i otkrivanje smisla života, ali memoari Viktora Frankla iz 1946. baveći se surovom tragedijom drugog svetskog rata, nude jedinstven i jednostavan odgovor.

Frankl kaže da pronalaženje sreće počinje odustajanjem od potrage za srećom.

Austrijski psihijatar Viktor Frankl napisao je psihološke memoare pod nazivom "Zašto se niste ubili". Kroz lična i iskustva drugih logoraša Aušvica predstavio je svoju teoriju logoterapije po kojoj je smisao, a ne uspeh ili sreća, sila koja pokreće ljudski život. On piše:

"Život ne čine okolnosti nepodnošljivim, već nedostatak smisla i svrhe".

Frankl čvrsto veruje da se ljudski duh može podići iznad okolnosti koje je nemoguće i zamisliti.

"Kada više ne možemo da promenimo situaciju, izazvani smo da promenimo sebe".

Dušo moja

dušaDušo moja znam da ti je ponekad muka ovog sveta.
Nabeđenosti i prepotentnosti onih koji te okružuju.
Znam da ti fali lakoća života, radost, spontanost, onaj poletni osećaj u grudima da se sve može i da je sve divno, jednostavno, lako.
I meni je žao ljudi što napokon ne prodišu i oslušnu svoje srce a ne samo svoju programiranost.
U svetu gde svi misle da su najpametniji nema pametnih.
Zato se ti radosti moja drži sebe, svog sveta i čuvaj ga ali ne gordo nego toplo i nežno kako bi privukla najlepše melodije i glasove koji te okružuju.


Nekada imam osećaj kao da sam spašen muka koje živi većina.
Politike, moći, dominacije, iživljavanja, dokazivanja u nedogled.
Tako zamara sve to.
Pogledaj kako je lep ovaj dan srećo moja. Savršen. Osećam najlepši ritam života u meni kako pulsira, sve radosti sveta kako se sjedinjuju.

More u nama

more u nama 11Uvek su mi bili simpatični crteži u novinama gde nam deca objašnjavaju šta je ljubav. Citat u jednom od njih bi mogao da glasi: “Ljubav je..kad zagrljeni gledate film”. Moj muž i ja nemamo baš isti ukus kad su filmovi u pitanju, ali se nađemo uvek u onome što je dobro i tad  nije važno dal’ je u pitanju romantika ili akcija.

To veče sam baš bila raspoložena da pogledamo romantičan film, lagan i opuštajući. Moj džentlmen mi je dozvolio da ja biram film ( i ovo može da ide uz napred pomenute slikane citate o ljubavi..)

Da li zato što volim da talasam ili je nešto drugo u pitanju, ne znam, tek izbor je pao na  španski film “More u nama”. Postoje filmovi koje pogledamo i zaboravimo, a postoje  i oni koji nas bukvalno pomere iz jedne tačke u drugu, promene i nateraju da se zamislimo nad mnogim stvarima u životu.  “Mar adentro” je jedan od takvih filmova. Snažan, emotivan, poseban.

Film je inspirisan istinitom pričom o mornaru, poeti iz španske Galicije, Romanu Sampedru, koji je zbog nesreće koju je doživeo kao mladić postao kvadriplegičar (oduzetost obe noge i obe ruke). Nakon nesreće, Ramon je živeo okružen ljubavlju bratovljeve porodice koja se nesebično brinula o njemu, dobrim prijateljima koje je svojom vedrom naravi i humorom uveseljevao, razumeo je druge ljude, poštovao ih je i podsticao, napisao je i objavio je dve zbirke pesama i pripovedaka ali, sve je to i dalje ostalo u kontrapunktu sa njegovim čvrstim stavom i izborom da ne želi da živi zarobljen u nepokretnom telu. 

Neću da im dajem na značaju.

stefan simic

 

Neću da im dajem na značaju. 

Da li ima mudrije rečenice od ove?

To je ona sposobnost ličnosti da se provuče što manje oštećena i da ne padne tamo gde svi padaju.
Pošto će depresija biti bolest broj jedan budućnosti, čovek, u samom startu, treba da priprema svoj identitet za odbranu.
Kako?
Tako što će biti celina, i što ništa neće prihvatati zdravo za gotovo.
Bolje imati malo, a biti mnogo, nego želeti sve, i izgubiti se u svemu tome.
Svi zavode, svi vuku na svoju stranu. Političari, popovi, umetnici, mediji – svako nameće neku svoju mantru navodne sreće. Pod uslovom da se uradi ovo, ili ono...
Sve mi to deluje kao laž.
Čovek mora duboko u sebi, sa sobom, da raščisti svoje postojanje, i da oslobodi svoje duhovne oči, kao i da se oslobodi iz emotivnog kaveza u kome je zaključan.

O porodici kao temelju svakog društva, Srbiji sa kraja 19. veka i neprolaznim vrednostima, Željko Pajić na Brodu Dobre namere

Željko Pajić je na Brod Dobre namere doneo svoj roman prvenac „Život Gavrića“, koji je nominovan za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Dok nas zapljuskuju talasi Dunava, pričamo o knjizi koja nas vraća u prošlost a svojom osnovnom idejom prožima i sadašnjost i budućnost pokazujući nam da se neke stvari ne menjaju u vremenu:  porodica je temelj,  stub i krov svakog društva! Tako je oduvek bilo i tako će biti zauvek.

željko pajic

BJ:  “U složnu porodicu sreća sama od sebe dolazi,” stara je srpska poslovica. Čitajući roman o nekoliko generacija predratne srpske porodice Gavrić s početka 20. veka, imam utisak da im je sreća svraćala na momente ali se nije dugo zadržavala. Da li je razlog to što su Gavrići poštovali glavu porodice, ali im je nedostajala prava sloga i ljubav?

ŽJ:  Ne, Gavrići nisu poštovali glavu porodice, Gavrići su se plašili glave porodice. Poštovanje u porodici treba da postoji ali poslušnost ne, poštovanje je plod dobrih dela i zasluga ali poslušnost je plod straha, nesnalaženja u životu i pritajene mržnje.

 

BJ: U romanu si odlično oslikao čitav spektar odnosa između članova porodice, od ljubavi, preko podrške, slabosti, ljubomore, zavisti, zlobe i na kraju, do mržnje. Interesantno je da je tvoje lično iskustvo vezano za neklasičan porodični život, jer si živeo samo sa ocem. Odakle dolazi tvoja dubina i poznavanje onoga što nisi lično iskusio?

ŽJ: Moja priča je malo drugačija. Ja volim za sebe da kažem da sam izrastao u atipičnoj sredini za ovo vreme i da sam plod tek uzoranih njiva, pokošenih livada, da sam bio nemi  posmatrač života ljudi kojih više nema.

Osho i zimnica

Sad se pitate kako sam to uspeo povezati i što bi tu moglo biti za vas? Krenimo onda na stvar.


upali svetlo1

Mrak


Još  kao klinac sam se pitao kako to da u sobi punoj mraka istog trena kada upališ svetlo sav mrak nestane. Tek ga možemo naći u nekom skrivenom kutku samog i uplašenog.

Ni senke od onoga strašnog i opakog mraka kakav je bio dok je vladao prostorijom. Shvatio sam već  tada da zapravo svetlo i tama ne mogu postojati istovremeno.

Kasnije sam shvatio da tama uopšte ne postoji. Tama je samo nedostatak svetla.

 


Osho


Kako sam učio o razvoju i samorazvoju naletio sam na Osha. I svideo  mi se. Bio je jednostavan, nekome “brutalan” što zapravo nije ništa  drugo nego znak i dokaz da je ono što kaže stiglo na pravo mesto.

Jedan od njegovih citata je: “Jednom kada počnete gledati lepotu života, ružnoća počinje nestajati.”

Priča o nepotrebnoj žrtvi

Parabola o tome kako ljudi često upropaste svoje živote tako što donose pogrešnu odluku.

žrtva- Da li se ovde čeka red za prinošenje žrtve?
- Da, ovde! Vi ste iza mene. Ja sam broj 852, vi ste 853.
- Šta? Toliko puno ljudi?
- A šta vi mislite??? Da ste vi jedini, tako pametni? Pogledajte, koliko ih ima – pođite tamo.
- Oh, majko moja... Kad' ću doći na red?
- Ne brinite, ide brzo. U ime čega vi prinosite žrtvu?
- Ja - u ime ljubavi. A vi?
- Ja - u ime dece. Deca su mi sve na svetu!
- Šta kao žrtvu prinosite?
- Svoj lični život. Samo da deca budu zdrava i srećna. Sve, sve bih uradila za njih. Zaprosio me je dobar čovek – odbila sam. Kako da im u kuću očuha dovedem? Posao koji volim sam odbacila, zato što se dugo putuje. Postala sam vaspitačica u vrtiću da bih bila sigurna da su mi deca dobro zbrinuta i nahranjena. Dajem sve od sebe za decu, baš me briga za mene.
- Oh, razumem vas. Ja želim da žrtvujem svoju vezu...

Prođi kroz mrak

Večeras je umro neko meni drag. Ali ovo nije njegova poslednja noć. Umirao je i ranije. I uvek bi se budio iznova. Priznajem, manje živ, ali je disao i mrdao u taktovima koje diktira njegov pakao.
covek i sunce

Prvi put je umro kada je imao 5 godina. Kada je otac udario majku. Dugo je sedeo u sopstvenom mraku ne mogavši da mrdne zube iz usana. Umro je deo njega. Kažu, ugušio ga bes.
Kasnije je umro zbog tablice množenja. Nije mogao da nauči. Otac mu je stajao nad glavom i pretio rukom. Svedoci kažu za smrt je kriv strah.
Treći put je umro ne znajući da preživi jedinicu iz geografije koju je prećutao kod kuće. Kažu, ubila ga laž.


A onda i niz drugih malih umiranja, zbog nerazumevanja, dobijanja, ostavljanja, gubljenja, traženja, padova, preskakanja..

Sam biraš šta te čini živim. Sam biraš i kad ćeš da umreš.

happy women
Ne bi trebalo da slušaš šta drugi imaju da ti kažu o tvom životu, ako si siguran da živiš ono što želiš.
Ne bi trebalo da se jedeš jer nekome nisi po volji. Ljudima nikad nećeš biti po volji, koliko god se trudio. Jer ako grabiš, ako si vredan i ambiciozan, reći će da si alav. Ako si dobar i pošten, reći će da si naivan. Ako si ćutljiv, reći će da si mutav. Ako imaš šta da kažeš, reći će da se praviš pametan. Zato ne bi trebalo da se jedeš, jer nekome nisi po volji.


Ne bi trebalo da se trudiš da se dopadneš. Budi ono što jesi sa svim svojim slabostima, kome se takav svidiš, prići će ti. Možda će to biti samo tri čoveka, možda ćeš pomisliti kako mali krug prijatelja, ali zar kvalitet nije bitniji od kvantiteta, posebno kad je prijateljstvo u pitanju.


Ne bi trebalo da se pravdaš bilo kome. Posebno ne ljudima od kojih ne zavisiš, ni materijalno ni na bilo koji drugi način. Nema potrebe da njegovim ili njenim roditeljima objašnjavaš zašto želiš da kupiš stan ili budeš podstanar ako je to od tvog novca, zašto dete šalješ u vrtić, zašto ne želiš veliku svadbu, zašto ne želiš svadbu uopšte, zašto se tetoviraš u 37., zašto ideš na aerobik dok muž čuva dete, ili radiš dva posla, a jedan ti sasvim dovoljan, zašto menjaš poslove, zašto ne kafenišeš sa komšijama, zašto poslednji dinar daješ za knjigu umesto za džak brašna, zašto sediš sam u kafani, zašto trčiš, a mršav si, zašto jedeš, a debeo si.

Smisao i svrha

trazeci smisaoSamo mali deo populacije pati od ozbiljnih (kliničkih) oblika depresije koji zahtevaju tretman stručnjaka (psihijatara i psihologa), dok veliki broj ljudi iz opšte populacije (tzv.“normalnih“) pati od blažih (subkliničkih) i različitih oblika depresivnosti i strahova. Jedan od osnovnih uzroka (a ujedno i posledica) depresivnosti, apatije, odsustva zadovoljstva, interesovanja, motivacije, rutinskog i šablonskog način života, osećanja usamljenosti i praznine jeste upravo nedostatak smisla, svrhe, nekog višeg cilja koji je ljudima potreban kako bi se osećali ispunjeno, sigurno, stabilno, organizovano i usmereno u dosezanju i ostvarivanju željenih životnih ciljeva i dugoročnog zadovoljstva.

Upravo nedostatak smisla, nedovoljno struktuiran i osmišljen način života čini da se ljudi osećaju frustrirano, apatično, zabirnuto i neispunjeno, pa čak i besno, kako na sebe tako i na druge i društvo u celini. Učestala agresivnost (ponekad i brutalna) kod mladih ljudi u našoj sredini (čiji smo svedoci sve češće) upravo je povezana sa deficitom smisla i svrhe.

Svetlo dana ili mrak samosažaljenja

svetlo ili mrakGledala sam film o problematičnom odeljenju jedne škole iz koje su profesori, nemoćni da deci pomognu, odlazili davanjem otkaza. A onda, kao na filmu, a ja volim da kažem - kao u životu, došla je žena koja je snagom ljubavi i razumevanja promenila sve, na bolje. Jedna od nekoliko njenih metoda vaspitavanja bila je da svako od učenika ima peticu odmah! Svi su najbolji! Svi odlikaši. Njihovo je bilo da peticu zadrže, a ne da je dobiju.

"Lako je nešto dobiti", rekla im je. " Mnogo je teže to zadržati".

VELIKA ŽIVOTNA LEKCIJA VLADETE JEROTIĆA: Ovako Se Započinje Krug Dobrih Dela

Vladeta JerotićU restoranu je sedeo profesor Vladeta Jerotić sa prijateljima. Jedan mladić je hteo da ih časti pićem.
Prišao je, predstavio se i rekao da on profesoru Jerotiću mnogo duguje, zato što su mu njegove knjige pomogle u životu, pa bi hteo, na ovaj način, da mu se zahvali.

Profesor Jerotić je ljubazno odbio rekavši:

„Nemojte da uvek činite ja tebi – ti meni. Ja sam nešto, kako vi kažete, vama učinio i vi sada hoćete meni da vratite.
Kada vam neko učini nešto dobro, vi učinite dobro nekom drugom, on nekom trećem i tako se pravi krug dobrih dela.

Zaroni u sebe i budi potpun u onome u čemu si

zaroni

Pitaju me ljudi da li se ikad naljutim, razbesnim, da li plačem i budem li ikad povredjena. O, da. Svega bude. Tada, medjutim, prihvatim to stanje potpuno, ne opirem se, ne tešim sebe samu, ne krijem se od sebe i drugih, ne govorim sebi da to "nije moj stil", već prigrlim svaku emociju.
I čim to učinim, osetim nekakav spokoj. Rekla bih da je problem u tome što glumimo, što pokušavamo da odgovorimo nekakvim umišljenim standardima i očekivanjima; da "budemo na visini zadatka". Nema tih visina koje se mogu meriti sa dubinama u koje valja zaroniti,

Zato, ne komplikuj!

Sve mi je nekako lepo i lagano u životu ali mi je najteže da se borim sa ljudskim sujetama.
lifeKao da svakim danom ljudi postaju sve komplikovaniji, i od svega prave problem.  Sve postaje nauka, i gubi onaj spontani neposredni oblik.
A život je tako lak, jednostavan, kao ples, kao prepuštanje ritmu omiljene melodije.
Ali ljudi, većina, ti komplikatori svega, koji u sve unese svoje frustracije, nadmenosti, hvalisanja, od te divne melodije prave totalnu havariju.
Čovek nije stvoren da bude nesrećan, i niko nikada neće moći da me ubedi u suprotno.

Želim i ja tebi ovakvo ludilo

zivot po meri

 

- Svet je otišao dođavola, sve propada, ne može da se živi u njemu, pogledaj šta se sve dešava, ovo je strašno. –
- U mom može, prelepo je i doživljavam ushićenja neprekidno. –
- A kakav je to, majke ti, tvoj svet? –
- Ono što godinama strpljivo gradim dok drugi ujedaju jedni druge i sažaljevaju se... –
- To su gluposti. Ako svet propadne svi mi propadamo. -
- Ako propadne ali još nije? Otkako je čoveka priča se o propasti sveta. A vidim da je i dalje sve tu. –
- Hoćeš da kažeš da sve ovo što se dešava tebe ne pogađa. –
- Pogađa me samo ono na šta mogu da utičem. Čovek ne može da plače na svim grobljima sveta. –

Živeti s punim plućima je rizik

Rizik je dati se onima koji to ne zaslužuju jer ćeš možda nazad dobiti samo udarac ili razočaranje.

punim plucima

Dati svoj vedru narav i pozitivnost onima koji će te nazvati sanjarom pa ćeš se početi pitati da li to zaista jesi. U osmehu koji pokloniš gledaće se tvoje skrivene namere a možda i blesavost. Ali usprkos svemu daj to što imaš jer ćeš imati svoj mir, znaćeš da si živeo najbolje što možeš i bićeš zbog toga srećan.

Rizik je verovati više nego što ljudi zaslužuju jer si ipak biće od krvi i mesa i uvek se nađe neko tko će pronaći neku tvoju slabu tačku i raniti te.

Rizik je imati ideal jer je puno više onih koji ga nemaju pa će za sve te koji ga imaju reći da su ljudi koji žive u oblacima, ljudi koji nisi pri svojoj pameti, ljudi koji nemaju veze sa realnošću, a upravo tada znaš da ne samo da imaš veze sa realnošću nego otkrivaš njene dublje strane.

Život (ni)je teško preokrenuti

zivot

PRAVILO
Pretpostavljam da su svi koji su čitali moje postove doneli zaključak i stekli utisak da je po meni najvažnija stvar na svetu osloboditi sopstvene potencijale. Ne verujem da je stvar u tome da protraćimo život na način koji podrazumeva da vodimo računa o tuđim poslovima, posebno ako smo u sebi prepoznali talenat i znanje koji mogu da nam pomognu da se vinemo u visine.

 

Ipak, zarobljeništvo misli koje nam je nametnuto u detinjstvu iz najbližeg okruženja neumitno ima posledice na nas kad odrastemo. Umesto da svesno napravimo planer aktivnosti u odraslom dobu i da razvijemo sve svoje skrivene mogućnosti, ostajemo zarobljeni u ljušturama „sigurnosti“. Umesto da ostvari putovanje svog životnog razvoja i umesto da se uključi u avanturu zvanu zabava, većina bira „bezbednost“. To je i odgovor na pitanje zašto radimo to što sada radimo, a ne ono što bismo želeli. Samo čitanje ovih postova neće vam biti od pomoći – trebalo bi da „prođu“ kroz vas. Samo čitanje vas neće razuveriti u vašem ubeđenju da su vam za blagostanje potrebni visoka škola, partijska knjižica ili vrhunsko znanje o biznisu i da zbog tih činjenica, eto, nemate šansu za uspeh. Ipak, ako poštujete pravila – morate da uspete. Tu je razvoj vaše ličnosti od prvorazrednog značaja.

ŽIVOTNA MOTIVACIJA
Sledi jedna anegdota, od pre neki dan:

Dečji rođendan, po pravilu dečja igraonica. Okupljaju se prijatelji koji se druže decenijama. Pre osnivanja porodica svi smo se intezivno družili. Znali smo da zaređamo ceo dan i noć, pa opet sutra da nastavimo. Kada su devojke (a posle žene) ušle u naše živote nastavilo se istim intezitetom, ovog puta s njima. Posle ženidbe i proširenja porodice, to druženje se smanjilo, palo na jednom mesečno u proseku, uključujući dečje rođendane, roštilje, novogodišnja i „ničim izazvana“ porodično-kućna druženja ili prvomajska okupljanja.

Na ovom događaju, posle pozdravljanja s prijateljima koji su već stigli i onima koji polako pristižu, nekako po navici, odvaja se muška ekipa u posebnu prostoriju, deca se obrušavaju u prostor za igranje s animatorkom, dok ženski deo populacije počinje uobičajene beskrajne rasprave o svemu i svačemu.

Nekada bezbrižni razgovori o fudbalu (sportu), politici, ženama i parama sada su se pretvorili u sumornu raspravu o svakodnevici, a posebno o budućnosti koja nam se „smeši“. Ljudi u našim najboljim (srednjim) godinama na buduće događaje ne gledaju kroz ružičaste naočare, a gledajući sa strane to ne bi tako trebalo da bude – svi su zaposleni na pozicijama za koje bi većina stanovnika dala desnu ruku. Dvojica u bankama, jedan u Telekomu, a jedan u Penzionom fondu. Plate za srpske uslove od odličnih do sjajnih. Ipak, nije sve bajkovito. Nije dovoljno, ne ostaje ništa za akumulaciju, sve se potroši.

Jedan je maestralan u oblasti mobilnih telefona i telekomunikacija, nema šta ne zna, ali… Drugi je omiljen, kao osoba beskrajno strpljiv i susretljiv, zaposlen u banci dugi niz godina. Ipak, skoro mu je 50 i gotovo je deceniju na istoj poziciji. Obožavaju ga i kolege i klijenti. Treći je takođe zaposlen u banci, s vrlo visokim primanjima radi usko specijalizovan posao značajan za banku. Poslednji na „listi“ radi u PIO… zacementirano radno mesto do penzije. Jedino sam ja „crna ovca“ u društvu.

Reč po reč, povede se priča o finansijskoj situaciji. Iako su bukvalno svi daleko iznad svakodnevice većine građana Srbije, stanje duha je negde između nezadovoljstva i letargije do „dobro mi je tu gde sam, ne bih ništa menjao jer ionako ne mogu“. Život se nekako otaljava.

hands Moje raspoloženje je, nasuprot njihovom, odlično. Ova godina, kao i prethodna, odlično će se finansijski završiti. Osim redovnog biznisa, polako razvijam još dva, s tim da mi je jedan od njih prioritet jer ću se uključiti u rad uz već postojeći tim ljudi. Radi se o sistemu koji već uveliko profitira. Ponuđeno mi je da sarađujemo, a upoznali smo se preko mog osnovnog biznisa. Uspeo sam da im značajno pomognem, a njihovo zadovoljstvo je rezultiralo pruženom rukom i ponudom da se uključim u zajednički projekat. Tako to ide – uradiš jedan posao valjano, pa ti uspešni ljudi uzvrate ponudom da im se pridružiš. Setite se saveta koje sam dao u postu „Zašto su bogati ljudi tako omrznuti“. Drugi biznis ću strpljivo razvijati, lagano, korak po korak.

Moj optimizam je prihvaćen s pomešanim osećanjima, od neverice do čuđenja, posebno kada znaju da sam odbio platu od EUR 1.500. Niko ne može da poveruje u to. Neki mi kažu da sam budala kada sam ispustio takvu šansu, neki s nevericom okreću glavu.

U tom momentu, prijatelj, zaposlen na visokoj poziciji u banci, na moju konstataciju da mi je dobro i da se spremam za još dva biznisa, odgovara pitanjem: „A zar ti to nije suviše rizično?”

„Aha“, odgovaram ja, “baš zato jedva čekam da se uključim“.

Nastaje tajac. Nekoliko pari očiju zapiljilo se u mene slušajući u neverici šta pričam. A pričam kako je taj sistem već dovoljno razvijen i da će već ove godine, dakle u drugoj aktivnoj godini, doneti profit, iako je samo jedan partner klijent. Radi se o sistemu koji je već prilično poznat i dosta ljudi je uključeno u njega. Ali ima pojednostavljen sistem funkcionisanja koji je mnogostruko prijemčiviji od postojećih, barem sam ga ja tako ocenio. Čak i ne ulažem veliku svotu, a dobijam franšizu i široku slobodu da delujem u stvaranju mreže budućih partnera.

Iako im finansijska sloboda kojoj težim izgleda primamljivo, potpuno im je odbojna cena koju plaćam za to. A to je nestalan i nesiguran posao. Pokušavam da im objasnim da tradicionalno „stalno“ zaposlenje nije sigurno, već da je ustvari posao siguran samo onda kada ga stalno „ima“, tj. kada se u preduzetničkoj ekonomiji stalno kreiraju radna mesta. Ali ne vredi. Kao što ne vredi ni objašnjenje da kontrolisan rizik i spremnost na promašaj omogućavaju finu zaradu koja se meri u procentima, a ne fiksnim iznosima. Još kad im kažem da je jedini način da od sada prihvatim neko „stalno“ zaposlenje onaj koji podrazumeva zakonski minimalnu platu, ali uz visok procenat dobiti, nerazumevanje se pojačava. Ne pomaže ni činjenica koju im podvlačim, a to je da su svi putovali ili će putovati avionom na more noseći pritom glavu u torbi, rizikujući svoje i živote svoje porodice zbog tuđeg peska, a s druge strane se plaše da izgube samo nešto što se ponovo može steći – novac.

Strah od novog i neizvesnog pobeđuje. Iako svaka opasnost krije i priliku, mnogi ipak više vole da igraju utakmicu, ali da ne izgube, umesto da igraju na pobedu. Više vole da im mreža ostane netaknuta nego da igraju na gol više. Više ih boli mogućnost poraza nego radost pobede. Tako je i s ovde meni dragim ljudima. Smatraju da je bolje da se potrude da ne izgube to što imaju, gubeći tako jednu od najdragocenijih stvari – vreme. Vreme je jedini resurs koji nikada ne možemo da vratimo. Ipak, bezbedna zona, kao sirena na moru, izgleda kao da je lek protiv smrti. Kao da je bezbedan put do penzije predvorje rajskih vrata. I jedino što ih motiviše je san o većoj plati, boljem radnom mestu i beneficijama, mada, u konačnici, oni i imaju neki razlog za to jer imaju dobre plate u odnosu na većinu, što uopšte nije sporan motiv. Ali i ta plata je samo za relativno pristojan život koju većina ljudi ovde može samo da sanja. Bez akumulacije. Malobrojni su oni koji mogu to da dosegnu. Ostali protraće vreme nadajući se bingu.

Ta druga ogromna većina ostaje zarobljena u „zoni bezbednosti“ u kojoj živi ispod nivoa dostojanstva ili preciznije rečeno – na ivici egzistencije. Njihovi motivi su isti kao i motivi mojih prijatelja, samo za značajno manju sumu, recimo da se dočepaju prosečne srpske plate. Iako je suma različita, motivi koji ih pokreću su identični, način razmišljanja je identičan, postupci su identični.

Moj savet bi bio sledeći: Ako vam je stalo do sebe i sopstvene finansijske slobode, radite suprotno od većine.

Prosto, ali istinito. Tajna je baš u jednostavnosti!

Igor Opačić

Pokrenite talase, prijavite se za događaj


Pokrenite talase, prijavite se za događaj
E-mail:*
Telefon za kontakt:*
Odaberite događaj*
Vaša poruka:
Copyright © 2016. Udruženje "Talasi" - "Waves" Association