Prijavite se i učestvujte!

Svi želimo svoje parče sreće, ali kako ga pronaći? Pokrenite talase i saznajte!

Talasi Beograda na Brodu Dobre Namere

Talasi Beograda na Brodu Dobre Namere

Da sam grad, volela bih da o meni piše Ana Atanasković. Ona udiše, razume, čuva, sanja, neguje i poznaje svog junaka i voli ga bezgranično, čak i kad to ne zaslužuje. Bezuslovno. Ne preterujem. „Beograd je ljubav“, tako je nazvala svoju zbirku priča, upoznajući nas sa tajnama, izuzetnim mestima, retko poznatim ili već zaboravljenim činjenicama o belom gradu. Oni koji su knjigu već pročitali nazvali su je „ženski Momo Kapor“. Zasluženo.

 

BJ: “Beograd ima dva miliona očiju i jedno je uvek budno baš za tebe…..Ma koliko te Beograd razočarao (a desi se i to) ili neodržao svoju reč, na drugom sedištu klackalice će se naći neko ko želi da ti pomogne. Uvek je recipročno“ Ana, da li baš to čini Beograd posebnim u odnosu na sve druge gradove sveta?
AA: Čini mi se. Nije u Beogradu sve idealno, ali meni se dopada što nije “duševno hladan”. Lepota Beograda je upravo u tome što je on ideja, manir, duh, raspuklina u drvetu. On nije fasada već je emocija. Beogradsko dobro je toplo, domaćinsko, značjano.

 

BJ: Puno je dubokih istina u vašoj knjizi. „Ko pobedi samoću može dospeti do zvezda“, jedna je od njih. Da li vam je i njih „poklonio“ Beograd?
AA: Da, to je rekao moj prijatelj stečen u Beogradu, mudri gospodin galerista. U stvari, i on je citirao izreku, ali sam u ovom gradu to prvi put čula. Ovde sam doživela najznačajnije trenutke iz svog samostalnog, vanporodičnog života.

 

BJ: Beograd je grad ljudi otvorenog srca, kakav je u priči Vaš Mileta. “Lepota je za njega u gestu prema drugom čoveku, u lepim rečima, u činjenju..istinski talas dobrote, kapa puna draguljastih reči, da ti bude dobro, da se osetiš milo, da te zaštiti svojom širokogrudošću“. Ana, sličan se sličnom raduje. Da li je on Vaše ogledalo?
AA: Mileta je moj veliki učitelj života. Još uvek imam da učim i razvijam se da bih postala njegovo ogledalo. Ali, svakako, prijateljska ljubav nas je spojila, te verovatno ima nešto u meni što je prepoznao kao dobro.

 

BJ: „Jednom sam Serafimu rekla: „Ti si moj suncokret“, jer je on taj koji okreće i moje lice ka suncu.“ Ana, vi oslikavate rečima svoju ljubav duboko, božanski, milujući dušu. Predivna je priča o Serafimu. Lično, doživela sam „šok“ kada sam u narednim redovima čitala o njegovoj izdaji. Da li i kako Beograd ume da uteši?
AA: Šok je neophodan svima nama jer nas dovodi do suštine. Niko nas ne izdaje, jer svako ima pravo da uradi šta mu je po volji. Posle te “izdaje” sam do kraja razumela da je sve što se u našim životima dešava sa razlogom tu, pa i ono najteže. Uteha nam je činjenica da smo i dalje živi, da dišemo, da je sutra novi dan, a dobroćudnost i luckastost Beograda (ili nekog drugog grada kog volimo) su tu da nam dodatno kažu – živi i raduj se, ima i drugih stvari na ovom svetu!

 

 

 “Ti si moj suncokret“, jer je on taj koji okreće i moje lice ka suncu.“

“Dati i deliti – to je najveća poenta života.”

 

 

 

 

 

BJ: „Mudrost je prihvatiti život sa unutrašnjim mirom kakav vlada na Senjaku.“ Koliko je bitna energija mesta gde živimo, a koliko sebe uvek sobom nosimo?
AA: Veoma je bitna! Počevši od našeg stana, stvari koje su u njemu, simbola, rasporeda, energije koje mu dajemo, energije sa kojom ulazimo u svoj dom pa do okruženja. A jedno od najvažnijih osećanja koje možemo da osetimo je mir. O, kakve sve dobrobiti donosi! Staloženost, prihvatanje, radost, unutrašnju radost, smisao, neratništvo, povezanost sa etrom. Zato volim mesta koja u sebi imaju mir, kao što su Senjak, Dorćolski kej, crkva svetog Marka. Ima ih još.

 

BJ: „Gospodin 1926. gospodin Vlajko Kalenić skoro sve što je nasledio od oca papudžije dao je svom Beogradu, te je na poklonjenoj zemlji izgrađena pijaca koja nosi njegovo ime.“ Koliko dobrih ljudi danas „krije“ Beograd?
AA: Mnogo. Recimo, tu je taksista koji me je jutros povezao do centra a u automobilu je već bila jedna devojka. “Ja učestvujem”, rekao je kada sam htela da platim svoj deo.

 

BJ: „Želje ne znaju za vreme, one se ispunjavaju onda kada je to potrebno“, napisali ste. Kako stojite sa svojim bunarom želja, ako ste svesni da nije sve do vas?
AA: Prihvatila sam tu činjenicu, nešto jeste do nas a nešto nije. Nije to baš lako. Padnem ponekad, ali sada mnogo brže ustajem, jer znam da smisao stoji i iza ostvarenja i neostvarenja. Skoro mi se desilo da nisam dobila nešto što sam mnogo želela i što bi mi razrešilo neke životne situacije, ali idem dalje, šta drugo? Niko se od patnje i patetike nije okoristio.

 

BJ: Beograd je svedok toga da može biti vatre u vodi. Tako se vole Dunav i Sava. Iz vaše knjige sam saznala da se na Ušću miluju i svih 120 pritoka Dunava i Save. „To znači da je na Ušću neverovatna količina oksitocina, hormona ljubavi i sreće koja zapljuskuje Beograd!“?
AA: Ušće je mesto moći koje ceo grad snabdeva energijom ljubavi, strasti i zaljubljenosti.

 

BJ: Da li je ova knjiga rezultat vaše ljubavi koju osećate prema gradu ili želje da ga na poseban način približite čitaocima. Na koji način vi pokrećete talase u Beogradu?
AA: Ova knjiga je nastala spontano (mada ništa nije slučajno) kao zaista čist, nepatvoren i autentičan izraz moje ljubavi prema Beogradu koja se razvila i pre nego što sam došla ovde da živim. Mislim da ih pokrećem pisanjem, to je moja svrha i najveći talenat koji imam, stalno zapisujem crtice iz ovdašnjeg života i delim ih sa drugima. Dati i deliti – to je najveća poenta života.

 

intervjuisala: Biljana Janković, Predsednik Udruženja Talasi, www.talasi.org


 

Ana Atanasković je rođena u Kruševcu, 1973. godine. Autorka je pet knjiga. Bavi se marketingom, copywritingom, profesor je engleskog jezika i neizlečivo zaljubljena u Beograd.