Prijavite se i učestvujte!

Svi želimo svoje parče sreće, ali kako ga pronaći? Pokrenite talase i saznajte!

Vuk na Brodu Dobre Namere

Vuk na Brodu Dobre Namere

Prvi put na našem Brodu Dobre namere plovimo sa vukom. Vukom koji živi u liku i delu Nikole Jovanovića, autora knjiga „Dileme knjige“ i „Poslednji urlik vukova“ u izdanju Književne omladine Srbije.

 

BJ: Da li treba da se plašimo tvog urlika? 😉 Citiraću te: „ Moje stvaranje nije produkt sveopšteg zadovoljstva već neprestana borba sa plagijatskim tvorevinama i lažnim mentalnim guruima koji vam svakodnevno koeštarisanjem o piomanju života kao lepog i radosnog prolaska mentalno sputavaju i emotivno razaraju kategorišući vas kao svemoguće moždane kontrolore.“
A ti znaš na čijem Brodu ploviš? Da li i mene istim očima gledaš i doživljavaš?

NJ: Nipošto! Urlik je metastaza stila, utemeljenje i formiranje forme spram aspekta blagog daltonizma boja današnje realnosti. Svestan sam broda! Taj brod je za sada prepun poetsko – liričarskih gurua, puna paluba zaostavštine, plima kulturalizacije.

 

BJ: „Svaka stranica je okovana ledom i nabijena plamenom“, rekao je o tvojoj knjizi „Poslednji urlik vukova“ pesnik Boban Adamović. Kako u sebi miriš te suprotnosti? Pretpostavljam da ih nosiš u sebi i privatno.

NJ: Naginjem ventilima! Jednostavno isuviše uživam u osami iako sam zavistan od ljudi i razgovora. I sam se zaprepastim dnevnim kontrastima svoje ličnosti. Uglavnom sve ugasim korakom. Volim duge šetnje.

 

BJ: Da te ne poznajem, a čitam tvoje stihove i priče, mislila bih da iza njih stoji zreo čovek srednjih godina, veoma buntovan, prilično razočaran, izrazito sarkastičan, na momente poletan, duboko osećajan, sumnjičav i željan promena. Da li i koliko je ovaj utisak tačan, koliko je deo tebe kao ličnosti a koliko tvoj pesnički izraz?

NJ: Poprilično tačan. Stihovi i priče nemaju godine, pa tako ni starosnu granicu i orijentaciju prema određenoj grupi. Buntovnost je stvar karaktera a razočaranost može biti isključivo sobom samim u situacijama gde eto, opet svojom voljom, nisam dovoljno sebe ustanovio. Sarkazam je neizostavna tačka svega, smeh je iѕnad svega, ako ne od komičnih situacija barem od muke. Težim promenama, mlad sam, ambiciozan iako se to po mišljenju čitalaca kosi sa štivom knjiga.

Cilj i jeste da kroz pelin i patnju spoznamo lepotu života. Sreća svima, pa kako nas sudba udesi!

 

BJ: „Dečje oči su blaženski poligraf“ („Krv“). Divno oblikovana istina. Kako čovek može da neguje dete u sebi i kad odraste? Da li ti to činiš ili svet odraslih smatraš suviše okrutnim ?

NJ: Nisam baš neki fan Petra Pana ali sam uveren da je sve ipak samo začarani krug igre ,glume u kome, iako svi deca, težimo ka starosti i zrelosti da bi opet priželjkivali trenutak bezbrižnosti. Vek nam tako prođe u čekanju, ishitrenosti da bi se opet vratili na onu – eh samo da mi je na pet minuta da opet budem dete. To se najbolje oslikava u stihovima Bore Đorđevića frontmena grupe Riblja Čorba:

“Gledam slike kad sam bio deca,
nikad više nećem biti mali,
pa me nešto u srcetu seca,
biti mali to mi mnogo fali”

 

 

BJ: Da li si ti na putu svog srca? „Jer sa svakim stihom svojim, retko mrem, još ređe živim“
(„Vek pesnika“).

NJ: Uveren sam da jesam! Imam potrebu da se moja misao čita a reči čuju! Zato sam se i opredelio za novinarski poziv!

 

BJ: Kako sam samo na svet gledao,
Sad retko šta ume da me razveseli,
Neću vam reći, mada je trebalo,
Mene su pojele sopstvene zveri.“
(„Zauvek izbrisan“)

Da li znaš priču o dva vuka, zlom i dobrom, koji žive u nama? Posle ovih stihova, bojim se ali pitaću te: Koga više hraniš?

NJ: Vuk je vuk.
Gonila ga glad i bes ili ga hranili i pripitomljavali u svakom slučaju on će ostati izvorno isti – divalj.
Prisetimo se, vuk nikada nije plesao u cirkusu!

 

BJ: Izrazito je jako osećanje rodoljublja iz tvojih pesama, a čini mi se, još snažniji je glas kojim se buniš protiv svega što onemogućava mladima da žive punim plućima na ovim prostorima. Da li smatraš da je rešenje u tome da se ode negde daleko odavde?

NJ: Patriotizam je ključan element svakog rodoljuba poprilično naglašen međ’ onima koji stihovima kroje sutrašnjicu!
Nipošto nisam za odlazak odavde, ali se stiče utisak da drugoga izlaza nema ili pak ima ako uz sebe konstantno imamo tablu rivotrila i ksalola!
Obezvređeno je sve, od kulture, obrazovanja do znanja i imanja.
Čini se da je svaka borba osuđena na pirov epilog, pa se ljudi jednostavno isključuju , ni trunka saosećanja.
Svi se oslanjamo na slogan „Neće mene dok ne lajem!“

 

BJ: Da li prijateljstva iz mladosti mogu opstati?
„ Prošle su me muke mladalačkog bunta,
Sazreo sam prerano za godine svoje,
I iskreno strepim šta će biti sutra,
Kad vas možda neću imati ko moje.
(„Prijateljima“)

NJ: Naravno!
Čovek mora da teži utemeljenju i očvršćivanju prijateljstava i odnosa međ’ bližnjima, jer koliko god da nas vetar života po svetu belom poput pepela raznosio , krošnje će nam se uvek ukrstit’!

 

BJ: Ljubav u tvojim stihovima ima tužne obrise uglavnom.
„U mojim stihovima si nemo skrojena.
I vazdan samujem s tobom međ’ prstima.
Ti si mi duga u tintu bojena
I besan sudar zuba i usana“
(Ponešto ljubavi od zgaženog mene“)
Smem li da te pitam, koliko je tvoja umetnost iskustvom obojena, iako su ti godine mlade?

NJ: Uveravam Vas, izuzetno!
Drugačije su okolnosti odrastanja naših roditelja i nas bile, kao što će odrastanje naše dece biti potpuno različito i nadasve u još mlađim godinama zrelije.
Odrasli smo u najgorem vremenu, pa mi recite, kakvi ćemo ljudi postati?

 

BJ: Kako se živi prava ljubav? Možda ovako:
„A ja ću se smešiti sa dimom pred očima,
Jer svetan sam na kojoj ljubavi počivam.
Sve ću teskobe uz dim suvišan
Ispustiti plućima dok u kiši uživam“.
( „Ona i ja“)

NJ: Upravo tako!

 

Biljana Janković, Zastupnik Udruženja Talasi