Verovatno svi bar nekad postave sebi jedno od večitih pitanja koje glasi: „Zašto sam ja ovde?“ ili „Koja je moja svrha?“
Dok život teče uobičajenim tokom ne razmišljamo mnogo o filozofskim pitanjima, nego se bavimo svakodnevnim poslovima koji su i struktuirani tako da nam odvuku pažnju od suštine. Svakodnevni poslovi služe za ono što zovem „trošenje vremena dok iščekujemo smrt“.
I onda u jednom trenutku shvatimo, neko pre, a neko kasnije, da vreme curi, a da nismo uradili najvažniji posao. Još kad bi nam neko rekao šta je to…
Nekretnine da osiguramo i sebe i potomstvo? Novac u banci? Postavljanje dece na pravi put? Pisanje knjige? Sađenje dugovekog drveta?
Hvata nas panika (ili melanholija) jer su nam godine uludo proletele, a nismo ostavili nikakav trag, ništa po čemu će nas pamtiti bar do trećeg kolena. Smišljamo nove načine da nam prođe vreme do smrti: još posla, još dece, još zabave, još bilo čega. Priča koju smo čuli nebrojeno puta. Između ostalih, i naša priča.
A onda se zapitamo, šta je to zbog čega osećamo stalni nemir i nezadovoljstvo postignutim? Koji je to najvažniji posao zbog kojeg smo stigli baš sad i baš ovde? I učini nam se da je to potpuna tajna, misterija koju je skoro nemoguće razrešiti, jer smatramo da je ispunjenje sopstvene svrhe naš najvažniji zadatak.
Međutim, kako to obično biva, odgovor je vrlo jednostavan: svrha postojanja je ono za čim žudimo celog svog života.
Otkriti svoju svrhu, a potom je i živeti je nešto najprirodnije na svetu. U stvari, sve što nas sa tog puta odvlači je mnogo napornije za savladavanje, jer nas tera da veslamo uzvodno.
Sve, ali baš sve može biti baš naša svrha: i nekretnine, i novac, i deca, i drveće. Nema ograničenja u kom pravcu treba da idete i dokle treba da stignete. Jedini uslov je da sve što radite ne naškodi nikome i ničemu. Na bilo koji način, ne možete da pogrešite.
Ako posle nekog vremena shvatite da gubite interesovanje za prvobitnu želju, samo se ponovo zapitajte šta sad želite i krenite dalje – ili nešto novo ispočetka. Da ne biste imali utisak da ste izgubili vreme, reći ću vam: kad god ste skrenuli „pogrešno“, nešto novo ste naučili. Ako ništa drugo, shvatili ste šta je to što vas ne interesuje.
I još nešto, kad ste na putu, nemojte očekivati da ćete doći do cilja na način na koji vi mislite da treba. Kao što ste već shvatili, osim što su ciljevi podložni promenama, sasvim je sigurno da Univerzum ima mnogo više mnogo boljih načina za postizanje cilja, nego što sami možemo da smislimo.
Želim vam puno uspeha u prepoznavanju sopstvenog savršenog života.
