„Kada se na jednom mestu nađu iskustvo, bogata imaginacija i britak um, nastaje poezija poput praska lepih misli, ispisanih rukom Jelice Crnogorčević“ u recenziji Jelicine knjige „Između dva nesna“, navela je Verica Sekirarski, glavni kapetan lađe „Književna omladina Srbije“ sa kojim se „Brod Dobre namere“ uvek rado sretne u moru književnosti i lepote.
BJ: Kažu da je poezija nebeski med što teče iz nevidljivih saća što ih stvaraju duše. Šta je to što je tvojoj duši dalo pero u ruke?
JC: Mojoj duši pero u ruke dale su patnja, životno iskustvo, mudrost, znanje i pored svega, ono što je pokretač svega u mom životu, a to je ljubav. Od kad znam za sebe, znam za knjigu. Knjige su me opčinjavale od najranijeg detinjstva do danas. Trebalo je mnogo godina od bajki koje sam čitala kao dete, preko hiljada različitih knjiga koje sam upijala tokom života, da u meni sazri ideja da i sama nešto napišem. Možda se nisam usuđivala da ranije krenem, jer sam poznavajući svetsku književnost smatrala da su sve lepe pesme već napisane, međutim sada verujem da svaki čovek treba da kaže i iskaže šta misli i oseća, jer je svaki čovek poseban i jedinstven i ako želi da piše, treba da piše. Ako ima potrebu i nadahnuće biće mu sigurno lepše i lakše ako se izrazi kroz pesmu.
BJ: Iako se u jednoj pesmi pitaš „ Šta imam novo ja da kažem“, drugom odgovaraš da „moraš da pustiš reči koje zuje kao roj pčela, guraju se, pritiskaju ti mozak…ne možeš da se odupreš toj sili“…
S obzirom da smo kroz godine školovanja naučili da se upoređujemo i takmičimo, reci mi da li se i ti, kao pesnik, porediš sa drugima?
J.C. Moje pesme u tim trenucima, kad reči počnu da zuje ili kad me obuzme, najčešće nenajavljeno i iznenada, neko posebno nadahnuće , jednostavno “iskoče”. Takve pesme posle uopšte ne doterujem. Međutim, desi se da me danima muči završetak neke pesme ili naslov. Uhvatim sebe da mi se motaju po glavi pesme Crnjanskog, Jesenjina, Kostića, Prevera…To su moji ”lutajući plamenovi” i osećam njihov dah u svojim pesmama. Pratim pesme savremenih pesnika i veoma sam srećna kad pročitam kvalitetnu pesmu, koja mi uzburka emocije i koju pamtim. Ne poredim se sa drugima, jer:” Stil – to je sam čovek”, rekao je Bifon. Pišem iz srca, iz duše i ne razmisljam tada hoće li se pesma nekom svideti. Ako se svidi i ako u ljudima izazove emociju, srećna sam.
BJ: Naš prvi susret obeležila je tvoja pesma u kojoj si suptilno al’ direktno, nežno i strastveno opevala dodire dva tela i dve duše. Sećaš se o kojoj je pesmi reč? Možeš li zatalasati neki njen stih?
JC: To je jedna prava ljubavna pesma sa elementima erotike , bez ikakvih vulgarizama i preteranosti, pesma koja izaziva u svima, koji je pročitaju ili čuju, snažna osećanja. Zove se : “San pesnika” i meni je posebno draga.
Počinje ovako:
” Sećam se mokrih muških tela koje sam volela pod tušem…
Volim da ljubim tako, ali s’ tobom sećanje liči na drugačije,
s’ tobom je bila posebna priča…”
BJ: Ti si vedra, otresita, direktna, mudra i samokritična osoba. Da li je tvoja poezija takva i u kojoj meri naša dela govore o nama?
JC: Verujem da delo mnogo govori o pesniku, posebno ako neko piše pesme kakve ja pisem. U mojim pesmama mene je mnogo, bilo da su plod ličnog iskustva ili mašte. Moje pesme kazuju gotovo sve o meni. Potrebna je velika hrabrost za to. Ali, ja se ne plašim, jer je to umetnost.
BJ: Koliko je teško je „pevati“ o bolu ili se bol morao u pesmu pretočiti, da ga ovekoveči ako već ne može da ga izleči. Pesma „ Bratu“ nosi stih po kojoj je zbirka poezije i dobila naziv:
„ Između dva nesna
javiš se, brate,
s dalekog mesta,
I uvek ćutiš,…
…
Prekinu mladost
sudbina neka,
ostade rana,
otvorena…
JC: Pesma o prerano usnulom bratu istekla je jednog podneva u suzama. Bol koji nosim pretočio se u pesmu na koju niko ne ostaje ravnodušan. Zbog bola koji nosim ja ne pišem kao Laza Kostić među javom i međ’ snom, ja pišem izmedju dve nesanice, između dva nesna. Retko sanjam, a kad bih mogla usnila bih brata, jer:
“ Još uvek čuvam pesme tvoje
i tvoje stvari, neke sitnice
al’ sve bih dala Andjele, Brate,
da mogu tvoje videti lice.”
BJ: Najviše pišeš o ljubavi,onoj od koje duša peva ali i onoj od koje se srce kida. Da li ljubav u najvećoj meri pokreće tvoje talase poezije?
JC: Ljubav je najjača od svega, piše i u Bibliji i ja oduvek verujem u to. Ljubav je pokretač svega u mom životu i zato ja uvek volim.Većina mojih pesama su posvećene mojim ljubavima i mojoj ljubavi. Bez ljubavi ne bih mogla ni da živim, ni da pišem.
BJ: Reč je moćno oružje. Da li si nekad, nekog, zavodila svojim rimama?
JC: Sad si me nasmejala. Dok nisam počela da pišem, zavodila sam tudjim rimama. Sada, naravno, zavodim svojim…Imam posebne pesme za posebne prilike, prigodne pesme…hahaha. Šalim se malo.
BJ: Veruješ li da duše putuju kroz vreme, dok se ne nađu, kao u tvojoj pesmi „Ljubav je došla sama“
„Kad sudbina spoji dve duše
rastavljene ko zna kada,
one se prepoznaju,
obuhvate jedna drugu,
stegnu se u zagrljaj i ne puštaju.“
JC: Čvrsto verujem u to. Verujem da energija koja se oseti izmedju dvoje ljudi, koji se sretnu prvi put, vuče korene ko zna od kada i od kuda. Ponekad mi se desi da znam da će mi se neko dopasti još dok ga nisam ni videla čak ni na slici. I osećaj me ne prevari.
BJ: Kako i koliko u vremenu interneta i brzog života, kao profesor srpskog jezika i književnosti uspevaš da preneseš deci ljubav prema pisanoj reči i knjigama?
JC: Trudim se i dovijam na razne načine da privolim svoje đake da čitaju knjige. U velikoj meri uspevam.
Vodim ih u pozorišta, da im približim dramu. Čitaju romane i poeziju. Učestvovali su sa mnom u pripremi moje književne večeri u Skadarliji. Deca zahtevaju pažnju ,brigu i ljubav i ako to osete onda ćete imati njihovu pažnju i uspećete čak i za knjigu da ih zainteresujete.
BJ: Dobitnica si mnogih priznanja za svoje pesme. Poslednje si osvojila za „duetsku“ pesmu koju si napisala sa Ilinkom Marković, tačnije, od vaše dve pesme o rastanku isplele ste jednu „Čujem i ne verujem“. Veoma neobično, moram priznati. Zašto tu pesmu deklarišeš kao „malo luckastu“ iako govori o rastanku. Da li raskid najlakše tako preboleva, uz dozu „ludosti“?
„Čujem da me voliš istom onom snažnom i razornom ljubavlju čiji pucanj odjeknu iz tvoje duše.
Ne zanima me da li si se ugojio, ni da li si još uvek lep, kao na našim slikama.
Čujem da žališ za mojom blagošću, neshvaćenoj dobroti i zbog svog slepila.
Neću da znam šta si jeo, da li ti je neko nešto skuvao ili jedeš burek sa sirom“
JC:U toj pesmi sve je istina. To su detalji iz realnog zivota. Pesma je, po meni, malo luckasta , jer sam i ja takva. Uostalom, svako treba da ima zrno ludosti u sebi. Posebno umetnik. Ta pesma je posebna, jer smo na istu temu, temu rastanka, različito odgovorile pesnikinja Ilinka i ja. Osete se u pesmi dva različita senzibiliteta, jedan romantičan, drugi skroz realističan.
BJ: Rekla si mi da su tvoje dve omiljene pesme „Bratu“ i „Noć u kojoj sam shvatila da mi trebaš“. Ovo je još jedna od stvari koja te čini posebnom, jer obično pesnici ne mogu da izdvoje svoje najdraže pesme jer su sve to njihova „deca“. I te dve pesme sad su poželele da osvoje svet jer si baš njih poslala na međunarodni pesnički konkurs. Ništa nije slučajno, da li se slažeš?
JC: To su dve pesme iz prve zbirke koje su za mene posebne i koje su obeležile moje pesničke početke.
Sva bol i ljubav sestre prema bratu je u prvoj pesmi, u drugoj je sva čežnja, strast i ljubav prema voljenom čoveku. Ništa nije slučajno, pa tako ni ja nisam slučajno počela da pišem. Dokaz za to su i ove dve pesme.
BJ: „Svuda po mom telu klize tvoje nežne ruke i pričaju svoju priču.
Rekao si jednom da žmuriš dok me voliš i ne gledaš, jer gledaš rukama.
Ti tako dobro rukama vidiš“
Ovo su stihovi iz pesme „U tvom zagrljaju“ Da li su stihovi tvoj način da zagrliš svoje i tuđe najtananije niti duše?
JC: Ispostavilo se da je tako. Moje pesme su mi donele neizmernu sreću i radost. Ne samo da su ispunile mene, nego ispunjavaju većinu ljudi koji ih čitaju i na taj način me spajaju sa svim tim ljudima. Pesme su mi donele priliku da upoznam nove ljude, koji su mi sada prijatelji. Otvorili su mi se novi putevi i u mom životu više ništa nije isto. Sve je mnogo lepše.
Intervju vodila Biljana Janković, predsednik Udruženja Talasi
