Prijavite se i učestvujte!

Svi želimo svoje parče sreće, ali kako ga pronaći? Pokrenite talase i saznajte!

Neću da budemo ravnopravni!

Neću da budemo ravnopravni!

Neću da budemo ravnopravni!
Hoću da plačem a ti da me zagrliš,
hoću da zaspim a ti da me pokriješ,
hoću da ne mogu a ti da možeš.

Hoću da koračam pored tebe kao ukras,
da vodiš a ja da pratim,
da mi lepotu ne pokvariš,
da mi dostojanstvo ne porušiš.

Neću da budemo ravnopravni!
Hoću da na leđima nosiš život
a ja da leđa milujem dok se odmaraš.
Hoću da krvariš kad treba a ja da ti rane lečim.

Hoću da se boriš za bolje,
a ja da ti bolje na dlanu nosim.
Hoću da grizeš, da te se boje,
da ti pred koljenima drhte,
a ti od pogleda mog da kloneš.

Da si jak koliko si slab,
da si ničiji a moj,
da sam svoja a tvoja.

Neću da budemo ravnopravni!
Hoću da mi u krilu spavaš,
da me na rukama nosiš,
da me od vetra čuvaš,
da me od sunca kriješ,
da ti osmehom ćutim
i očima govorim,
tako da niko ne vidi,
a ti da znaš.

Hoću da me vodiš,
a da se ne spotaknem,
da ne zaželim da odem,
da ni ne znam da postoji drugo mesto na svetu,
od doma koji sa tobom imam.
Da daš srce, a ja dušu,
životu što ga živimo.

Neću da budemo ravnopravni!
Jer ako ne umeš da budeš muškarac
dostojan današnjeg sveta,
mogu i ja to biti.
Sve ja to mogu i sama, samo neću.
Jer ni tada nećemo biti ravnopravni,
biću daleko iznad tebe.

Nikada mi nećemo biti ravnopravni,
ili ti vodi mene,
ili ću ja voditi samu sebe.

Jer muškarci se ne vode, takva im priroda.

Jovana Nikolić, žena zmaj i pisac duše