Ljubav između roditelja i dece je, za mene, najbliža onome što se zovu bezuslovna ljubav.
A ipak, i ta ljubav prožeta je trenucima najveće radosti, smeha, pesme ali i nerazumevanja, brige i ljutnje, posebno kad deca dođu u čuvene pubertetske godine, ali i one, “odrasle”, kao u priči o priči Horhe Bukaja iz knjige “Dozvoli da ti ispričam”, koja odlično prikazuje zašto je to tako:
“Često sam se svađao s roditeljima. Osećao sam se potpuno neshvaćeno. Činilo mi se nemogućim da se ne mogu složiti s njima. Pogotovo s ocem. Uvek sam mislio da je moj otac fantastičan čovek i u to sam vreme još uvek tako mislio. Ali on se ponašao kao da misli da sam budala. Sve što sam radio, njemu se činilo loše, beskorisno, opasno ili neprikladno.
A kad sam mu to pokušavao objasniti, bilo je još gore: nisu postojale dve ideje koje su nam bile zajedničke.
“…odbijam verovati da je moj tata postao glup.”
“Dobro, pa ne verujem baš da je postao glup.”
“Ali uveravam te, Debeli, da se ponaša kao idiot. Kao da je zapeo za tupe i staromodne ideje. Moj otac nije tako star da ne bi mogao shvatiti mlade… Definitivno je jako čudan.”
“Priča?”
“Priča.”
Bila jednom jedna patka koja je snela četiri jaja. Dok je sedela na njima, lisica je napala gnezdo i ubila je. Ali, iz nekog razloga, nije pojela jaja pre no što je pobegla i ona su ostala napuštena u gnezdu. Tuda je prolazila kvočka i našla napušteno gnezdo. Instinkt je naterao da sedne na jaja i greje ih. Ubrzo nakon toga izlegli su se pačići i, kao što je bilo logično, mislili su da im je ona majka pa su hodali u redu iza nje. Kokoška, zadovoljna svojim novim mladuncima, odvela ih je na farmu. Svakog jutra pre petlova mama kokoška grebala bi tlo, a pačići su se trudili oponašati je. Kad pačići nisu uspeli izvući iz zemlje ni običnog crva, mama je pribavljala hranu svim pilićima, trgala svaku glistu na komade i hranila svoju dečicu dajući im hranu u kljun.
Jednog dana, kao i uvek, kokoška je izašla u šetnju sa svojim leglom u okolinu farme. Njeni pilići su je disciplinovano sledili u redu. Ali iznenada, kad su stigli do jezera, pačići su u jednom skoku zaronili u rukavac, sa svom prirodnošću ovoga sveta, dok je kokoška očajnički kokodakala zahtevajući da izađu iz vode. Pačići su srećno plivali praćakajući se, a njihova je mama skakala i plakala bojeći se da se ne utope.
Došao je i petao, privučen majčinom vikom, i uočio o čemu je reč.
“Mladima ne možeš verovati”, bilo je njegovo mišljenje. “Baš su nesmotreni.”
Jedan od pačića, koji je čuo petla, približio se obali i rekao im: “Ne okrivljujte nas za svoje nedostatke.”
“Nemoj misliti, Demiane, da je kokoška grešila.
Ne osuđuj ni petla.
Nemoj misliti da su pačići umišljeni i drski.
Nitko od tih likova ne greši. Samo vide stvarnost s različitih gledišta.
Jedina je greška, gotovo uvek, misliti da je moje gledište jedino s kojeg se razabire istina.”
Gluv uvek misli da su oni koji plešu ludi.”
mr Biljana Janković, predsednik Udruženja Talasi, www.talasi.org
