Kako vaspitavati tinejdžere i sačuvati svoje živce
Pronašla sam KLJUČ za preživljavanje puberteta i sad vam ga dajem na dlanu.
Pred vama je II deo vodiča za roditelje koji zajedno sa svojim tinejdžerima prolaze kroz ludo doba svoje dece – pubertet, doba koje nije lako ni za decu, ni za roditelje. On će vam pomoći da razumete tinejdžere, da stvari sagledate u pravom svetlu, da prepoznate šta je uzrok njihovog ponašanja, da naučite da ih usmeravate i pri tom – sačuvate svoje živce.
Glavni zadatak roditelja pubertetlija
Iako su roditelji biološki programirani da spasavaju svoje dete iz nevolje i da ga grle i teše poljupcima i zagrljajima, svojim dobronamernim pokušajima da zaštitite tinejdžera od svakog neuspeha i obezbedite mu sigurno odrastanje, vi ga sprečavate da doživi i razočarenja bez kojih neće naučiti da ustane kad padne. Put do pakla popločan je dobrim namerama.
Ponekad se, protivno roditeljskom instinktu, moramo izmaknuti u stranu kako bi detetu dali prilike da razvije sopstvene strategije za prevazilaženje negativnih iskustava. To će mu pomoći da razvije svoj alarmni sistem, kako bi ga ubuduće opominjao da izbegava slične situacije i da se i kasnije u životu snađe kad zagusti. Što bude u tome veštiji, to će brže menjati nestaložen mentalni stav za staložen. A roditelji koji na prvi znak panike ( zbog drame /izazova ) jure da zaštite dete ili neprekidno titraju oko njega, postižu samo to da im dete redovno uvaljuje odgovornost za svoje postupke, jer je i kormilo u njihovim rukama.
Današnji tinejdžeri rastu u vreme mnogo popustljivijeg odnosa prema deci; njihov svet može biti komplikovan i zastrašujući, ali oni osećaju mnogo veću moć od tinejdžera iz prethodnih generacija. Grlatiji su, manje poslušni, naročito kod kuće. Ova promena njihovog ponašanja zahteva sličnu promenu ponašanja roditelja tinejdžera.
Ako je glavni zadatak pubertetlija izgradnja osećaja nezavisnosti, onda je glavni zadatak roditelja pubertetlija pustiti decu da odu.
Nije daleko vreme kada će oni biti samostalni, a kad se nađu u spoljašnjem svetu moraju biti u stanju da opstanu. Bilo da su deca spremna ili nisu, postepeno im se mora dozvoliti da preuzmu kontrolu nad svojim životima. Sposobnost da pustite dete od sebe, da se odvojite, da mu dopustite da rešava svoju sudbinu, suštinski je značajno za roditelja tinejdžera.
Šta znači biti dobar roditelj tinejdžera?
To znači činiti ono što mislite da je najbolje – kad u stvari nemate pojma šta je najbolje. To znači probijati se kroz oluje i biti ponovo tu sledećeg dana. To znači pružati ljubav detetu koje kao da je ne želi, i koje je pre pet minuta, pre nego bila šta drugo zaslužilo da ga zviznete.
Roditelji ne mogu uvek znati šta je najbolje. To ne može niko. Oni greše.
U podizanju tinejdžera problem je što stalno morate da donosite odluke na licu mesta, a pri tom nemate nikakvu ideju o pravom rešenju. Roditelji ne mogu uvek biti u pravu, oni mogu samo da daju sve od sebe. Oni donose odluke na osnovu onoga što je njima prihvatljivo i toga treba da se pridržavaju sa čvrstim i pozitivnim stavom. To ne znači da ne mogu da se predomisle. Dozvoljeno je da vas dete pokoleba svojim argumentima. Predomislite zbog sadržaja argumenata, a ne zbog želje da izbegnete konflikt.
Ponekad, kad nemaju volje i nije u pitanju nešto jako važno, roditelji mogu da popuste na pritisak kako bi izbegli salvu tinejdžerskih pogrda. Međutim, roditelji ne smeju uvek da izbegavaju svađe. To bi značilo poništavanje uloge roditelja. Roditelji imaju pravo da biraju vreme i pitanja o kojima će zauzeti stav. Zapravo, u nekim prilikama oni to moraju da urade. A tada je svađa neizbežna.
Sasvim je primereno žrtvovati svoje vreme i energiju za decu, ali samo do izvesne mere.
Velika je razlika između slušanja svog deteta kada postavljate ograničenja i donosite odluke i kako da ga slušate u svakom drugom trenutku. Dakle, u situaciji kad postavljate ograničenja, ne slušajte dečije komentare.
Pitate li: „Rade, zar ti stvarno misliš da mi više volimo Suzanu?“ – prizvaćete katastrofu.
Poruka koju Rade čuje je: „Molim te, nastavi da dižeš frku, ali još žešće i grlatije, pa ću se naljutiti i poslati te u sobu, umesto da te nateram da opereš sudove.“
Tačnije, saslušajte njihov početni argument. Vidite da li to ima smisla. Ako ima, iskreno ga razmotrite. Roditelji ne gube ništa ako se predomisle. Ali ako argument ne izgleda razumno, ili ako roditelj, nakon što je promislio, odluči da ostane pri staroj odluci, onda diskusija mora da prestane. Slušanje je gotovo. Ako dete nastavi da dosađuje, roditelj treba da se udalji:
„Ti me i ne slušaš!“
„Tako je.“
Različiti roditelji, različita pravila
Postoji jedno pravilo. Kada već jedan roditelj počne da disciplinuje dete, drugi ne treba da se meša, osim da ga podrži ili ako je pozvan da preuzme rešavanje problema.
Roditelji ne mogu očekivati da će reagovati isto u svim situacijama i to je OK. To je stvarnost.
Takođe, dužni smo da svoju decu ne uplićemo u svoje probleme iz sveta odraslih. Koliko god smo u stanju, mi treba da im obezbedimo mirno, spokojno detinjstvo i pubertet. Tako oni najbolje i najlepše rastu.
Škola
Ukoliko deca neće da uče jedini oblik roditeljske intervencije koji kod tinejdžera može dovesti do promene je: direktno nadgledanje učenja. U vreme koje je određeno za učenje, tinejdžeru ne treba da bude dozvoljeno da radi ništa drugo. Nije moguće prisiliti tinejdžera da radi školske zadatke, ali sasvim je moguće zabraniti sve ostalo.
Đaci kojima je određeno vreme za učenje ne bi trebalo da se zabiju u svoju sobu i zatvore vrata. Roditelji treba redovno da ih proveravaju.
Pri nadgledanju roditelji će trošiti mnogo vremena i energije. Tinejdžeri će se tome žestoko opirati, posebno u početku. Ali argument u prilog kontroli đaka koji slabo uče glasi: ako možete da ih naterate da redovno uče tokom dužeg perioda, onda će im to preći u naviku. A dobre navike zlata vrede.
Kraj II dela
Biljana Janković, Predsednik Udruženja Talasi, www.talasi.org
