Dugo nismo plovili na Brodu Dobre Namere. Razloga je puno, a većina se svodi na – vreme, tj nedostatak istog. Međutim, roman „Dimenzije njenog vremena“ autorke Katarine Kujundžić unele su posebnu dimenziju i u našu plovidbu sa brojnim pitanjima koje njeni redovi bude u čitaocu. Jedno od njih je „Da li volim sebe dovoljno?“
BJ: Ko sebe voli dovoljno, trebalo bi da nađe vremena za stvari koje voli, ljude koje su mu bliski srcu i pre svega – za samog sebe. Trebalo bi, a da li to samo od nas zavisi?
KK: Pitanje na koje bih rado odgovorila da zavisi od mene, ali jedno veliko, ali? U vremenu u kome živimo, ubrzan tempo života, jurnjava za sticanjem materijalnog bogatstva, malo nam ostavlja prostora za bavljenje samim sobom, a što se u knjizi ’’Dimenzije njenog vremena’’ provlači kao glavna tema. Saznanje, šta nam je najvrednije, do kojeg sam kroz pisanje knjige i sama došla, ipak nema cenu.
BJ: Komplikovana ljubavna priča Teodore i Aleksandra polazna je osnova ovog romana. Izlivanje duše na papir često je preka potreba za razumevanje i sređivanje takvih odnosa, koji nisu retkost. Glavna junakinja se, između ostalog, i na taj način upoznaje sa najdubljim delovima sebe. Da li ste imali takvo iskustvo, da se kroz pisanje otvarate sami sebi?
KK: Pisanje kao terapija, zašto da ne! Preporučujem! U mom slučaju, uvek je uz mene moja olovka i sveska. U njoj je zapisana svaka emocija, svaki detalj, koji mi je interesantan. Jednostavno je – to je jedan od vidova komunikacije sa samim sobom.
Komplikovani odnosi su česta pojava, bilo da se radi o ljubavnom paru, porodici ili prijateljima. U knjizi je s namerom opisana patnja usred loše komunikacije, kako bismo na vreme shvatili da ne treba da izgubimo to što imamo zbog loših emocija ili obrazaca ponašanja, već da budemo otvoreni i zahvalni na onome šta imamo.
BJ: Uz Teodoru su sve vreme njene sestre kao iskrena podrška, Vi takođe imate dve sestre, divnu majku, priznatu pesnikinju Ilinku Marković, od koje ste sigurno i nasledili talenat za pisanje. Da li ste pomislili da vaši čitaoci mogu povući paralelu između Vašeg života i događaja u knjizi?
KK: Dve sestre i divnu majku. Da! Najveće bogatstvo koje sam mogla da dobijem, su njih tri. Zato je verovatno i bila velika moja želja da prikažem značaj i uloge sestara u životu jedne žene. Deo mojih ličnih iskustva jeste prenet u knjigu, a sve u cilju približavanja jačine odnosa koji samo sa sestrama možeš imati. Bez obzira na različitost, mi smo uvek tu. Knjigu sam posvetila majci, upravo, mom velikom uzoru u pisanju, ali i u životu.
BJ: Roman dotiče jednu vrlo važnu oblast psihologije ličnosti vezanu za to koliko događaji iz detinjstva utiču na naše živote, modele ponašanja i izbore. Ono što je posebno interesantno, a što ste lepo u romanu primetili, je da deca istih roditelja prolaze kroz ista/slična porodična iskustva, a opet izgrađuju sebe na potpuno drugačiji način. Šta je po Vama presudno za lični razvoj pojedinca?
KK: Presudna je uloga porodice. Razvijajući razne obrasce ponašanja, koji nas u pojedinim momentima štite, ili koje smo videli i naučili i koristimo kao jedine obrasce koje znamo, a u situaciji kada nam ti obrasci više ne vrše funkciju u životu, već ga otežavaju, krucijalno je da ih spoznamo. Spoznaja dolazi sama, a podrška porodice u tim momentima je od presudnog značaja. Lično sam prošla kroz transformacije obrazaca koje sam usvojila, a nisu mi koristili i iz iskustva mogu da kažem da čovek mora spoznati sebe kako bi mogao da promeni kvalitet svog života na bolje. Veliki deo knjige upravo jeste o spoznaji, saznanju, glavnih likova i promenama kako bi svoj život učinili kvalitetnijim.
BJ: Teodora se za pomoć obraća ocu Vasiliju kao duhovnom vođi. Koliko su danas ljudi otvoreni za pomoć od strane sveštenika, psihologa i drugih ljudi „od struke“?
KK: Ljudi jesu otvoreni, vape za pomoći, za ljubavlju, za razumevanjem, nažalost, u instant vremenu u kome živimo ljudi traže i instant rešenja. U knjizi je s namerom opisan otac Vasilije kao duhovni vođa, namera je da se ljudi vrate pravim duhovnicima ili ljudima od struke, jer instant rešenja su komercijalizacija “ljudskih života” u kojoj dobra većina profitira, a ne čini nikome dobro. To je moje lično mišljenje, bez namere da uvredim bilo koga na ovome svetu.
BJ: Svi pričaju o ljubavi, čeznu da pronađu pravog partnera, ali je malo ljudi spremno na iskren odnos, toleranciju, brigu, najsnažnije emocije i nežnost u svim odnosima koji ljubav opredeljuju za najveću silu na svetu. Kroz ceo roman čitalac se na suptilan način uvlači u igru preispitivanja, a one mudrije među njima dovešće i do promene na bolje. Važno je samo da se ne plaše ljubavi, zar ne?!
KK: Važno je sve. Važno je odrastanje, važna je ljubav koju dobijamo još od malih nogu. Ljubav kao odnos prema svetu kao celini, ne kao jednom objektu ljubavi, potrebno je izgraditi. Na taj način ljudi će imati više poverenja, biti otvoreniji, naučiti da pruže, ali i da prime ljubav.
Strah sputava. Osloboditi se straha, shvatiti da smo danas na ovom svetu i boriti se za ljubav. Teško jeste, ali to treba da bude permanentni cilj. Nisam još u potpunosti ni ja rešila sve svoje strahove, ali borim se, i znam da ću uspeti.
BJ: Teodora ima prediktivne snove. A da li ste Vi, Katarina, sanjali da će se Vaša knjiga naći na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga, kao i da se može naručiti preko izdavačke kuće Gressus book? Kako se pokreću talasi da se snovi na javi probude i ostvare?
KK: Sanjam i dalje da stignem na svoj cilj. Lagano idem “Brodom Dobre Namere“. Zadovoljna plovidbom, bez obzira na oluje i bure koje su se preda mnom pojavile, u momentima su se našle jake struje koje su mi pokazale siguran put. Te jake Struje pozdravljam puno, zahvalna za sve prvenstveno mojoj majci, mojim sestrama, recezentu, lektoru i korektoru, Jelici Crnogorčević i direktoru Gressus book, Verici Sekirarski, ublažile su plovidbu.
Pokretač je u meni, svakoga dana pokrećem sebe da budem bolja verzija sebe u odnosu na juče. Zvuči poznato ali tako je.
Hvala na lepim i iscrpnim pitanjima i naravno, talasajmo zajedno.
Intervjuisala Biljana Janković, Predsednik Udruženja Talasi, www.talasi.org
Ka
tarina Kujundžić, rođena je 1976. godine u Beogradu, gde i danas živi i radi. Ove godine objavila je svoj prvi roman “Dimenzije njenog vremena” koji prati jedan period života mlade i uspešne Beograđanke Teodore. U širem smislu, roman donosi sliku jednog vremena i prostora, a u užem, prati život likova, njihove unutrašnje borbe u traganju za odgovorima na sledeća pitanja: čemu težimo i šta nam valja činiti?
Jezik romana prilagođen je sadašnjem vremenu. Rečenice su kratke, jezgrovite i u skladu sa duševnim raspoloženjem junaka. I sam roman je jezgrovit, a poenta romana je da nema suživota bez tolerancije, ljubavi i razumevanja.
Da li će junaci romana to shvatiti i uspeti da pobede svoje strahove i nesigurnosti, da li će pronaći mir i zbaciti teret koji ih pritiska, ostaje na čitaocima da otkriju.
