Pisao mi je moj brat.
Kaže da je za njega ovih dana bilo lekovito ono što je kod mene mogao da pročita. I ne bi to bilo ništa neobično da moj brat nije moj učitelj; prvi pravi učitelj, nakon koga su došli još neki ljudi koji su mi prenosili znanje koje se ne stiče u školi.
I sad razmišljam kako smo povezani, kako neko u prošlosti, hraneći našu radoznalost s ljubavlju, pomaže sebi u budućnosti. I ne zato što to očekuje ili se tome nada, već zato što to tako fukcioniše – sve što damo, vrati se; sve što uskratimo, zafali nam jednog dana.
Često se setim izreke koju moj sin ume da izgovori povremeno: “Nije nam prijatelj onaj koji nam svakog dana spremi ribu za ručak, već onaj koji nas nauči da pecamo.”
Moj brat jeste moj prijatelj. Učinio je da ne budem gladna, hraneći me.
Učeći me da “pecam”, učinio je da i on nekad, kad je umoran, može da se napije sa izvora koji je u meni otkrio; da se nahrani onim čime me je darivao.
Zaista, pomažući drugima da rastu, sebi pravimo hladovinu kad “pripekne zvezda” pa nam se opasno približe plameni jezici nerazumevanja sa sobom, drugim ljudima, životom…
