Ako je Bog svemoguć

AKO JE BOG SVEMOGUĆ I PUN LJUBAVI, ZAŠTO U SVETU I DALJE POSTOJE BOL I ZLO?

Ako nas Bog voli, zašto nas kažnjava pretvarajući naše najveće strahove u stvarnost? Ako je zaista dobar, zašto ne zaustavi ratove, glad, umiranje nedužnih, a mogao bi? Ako zaista postoji, zašto nam se ne ukaže i ne učvrsti naše verovanje da ćemo jednom biti nagrađeni za patnju? I zašto od nas traži žrtve? Kakav je to namrgođeni sedi starac koji nam samo sudi?

Sve su to pitanja na koja traži odgovore Mackenzie ili Mac Allen Phillips, glavni lik u romanu Koliba. To su pitanja o kojima sam, kao i mnogi drugi, i sama mnogo puta razmišljala, tragala za pravim odgovorima, odgovorima koji su se kroz vreme javljali, menjali i sazrevali.

Nema veće tuge od toga kad roditelj izgubi dete, zato nisam baš bila oduševljena preporukom da čitam ovaj roman, ali sam ubrzo shvatila da je odnos sa Bogom, Bogom u nama i oko nas, tema kojom se zaista bavi “Koliba”.

Mac, glavni lik u romanu, je srećno oženjen otac petoro dece koji, osim s Bogom, nije raščistio ni s teškim detinjstvom i odrastanjem uz agresivnog oca alkoholičara. Na jednom izletu ubistvo najmlađe kćerke, petogodišnje Missy, menja mu život. Njegov bes prema Bogu koji ga, kako veruje, sistematski kažnjava od rođenja, pretvara se u Veliku tugu, koju prihvata kao nešto zadato. Sve do trenutka kad ga Stari, kako Mac počinje da zove Boga, ne pozove da se vrati u napuštenu kolibu u kojoj je ubijena njegova kćerka. Mac odlazi na put s namerom da konačno jednom zauvek svede račune s Bogom i kaže mu sve što zaista misli o njemu…

Da li je Bog dobar?

To bi ukratko bio zaplet “Kolibe” autora Williama P. Younga.

Magična privlačnost romana krije se u Macovim dilemama koje su sigurno bliske svima onima koji su barem jedanput doživeli neku veliku nesreću, nepravdu, bolest, gubitak drage osobe, neispunjena nadanja, neuzvraćenu ljubav.

Pitanje koje obično postavljamo u takvim trenucima jeste da li ima Boga, i ako ga ima, zašto ne učini nešto da vrati pravdu, da nas uteši, da prekine naše pojedinačne ili kolektivne patnje. U takvim okolnostima često se prisećamo svih nevolja koje su nas zadesile i čini nam se da smo rođeni samo da bismo trpeli i bili nesrećni, a vera i nada tope se u osećaju bespomoćnosti.

Autor je roman prvobitno namenio svojoj deci, ali je i sam želeo da se kroz pisanu reč spozna pravu prirodu sebe, života, ljudi i Boga i razmotri i uveri se da je Bog zapravo dobar i da sve što se događa ljudskom biću ima svrhu i razlog, i da je sve, i dobro i loše, zapravo odraz bezgranične i bezuslovne Božje ljubavi prema svakom od nas.

Harmonični odnosi

Da bi čitaoce potpuno lišio ustaljenih predstava o tome kako zaista izgleda i kako deluje Sveto trojstvo, Young se u svom prvencu nije libio da Bogu, Isusu i Svetom duhu da potpuno neočekivana otelotvorenja. Umesto “strogog sedokosog starca”, Youngov Bog je dobroćudna postarija debeljuškasta crnkinja koja priprema ukusna jela i koja već pri prvom razgovoru s Macom kaže da ona može biti i muško i žensko, kao i da ne mora da izgleda poput Gandalfa.

Isus je u “Kolibi” stasiti stolar u kariranoj flanelskoj košulji i farmerkama, maslinastog tena, s crnim brkovima i velikim nosem, što objašnjava nasleđem od dede Jevrejina, i uvek je spreman za šalu, a Sveti duh je eterična Azijka Sarayu, koja se brine o uređenju vrta. Youngovo Sveto trojstvo živi u harmoničnim odnosima punim međusobne ljubavi, razumevanja i uvažavanja i bez hijerarhije, a na isti način odnosi se i prema ljudima. Isus ponekad može da bude i nespretan, iz ruke mu može ispasti posuda sa hranom, ali može i da hoda po jezeru s Macom.

U svakom slučaju, sve ono što je Mac do tog trenutka mislio o Bogu i Svetom trojstvu više ne važi. A kako radnja romana odmiče, tako Macove sumnje u postojanje Boga i njegovu ljubav i dobrotu kopne. U dugim razgovorima koje Mackenzie iz dana u dan vodi sa svakim od njih objašnjenja se nižu jedno za drugim.

Tako saznaje da nam je Bog dao slobodu volje i mogućnost izbora upravo zato što nas bezgranično voli i ne želi da nas sputava kad činimo dobra, ali ni kad činimo loša dela.

Sloboda izbora

Na pitanje zašto ne spreči sva zla, Saraya, odnosno Sveti duh, reći će Macu: “Vidiš, unižena ljudska stvorenja svoje živote grade oko stvari koje se njima čine dobrim, ali ništa ih od toga ne ispunjava niti ih oslobađa. Zavisni su od moći ili od privida sigurnosti koji moć pruža. Kad nastupi katastrofa, ti isti ljudi okreću se protiv lažne moći kojoj su verovali. U svom razočaranju ili omekšaju prema meni ili se još više osokole u svojoj nezavisnosti. Kada bi samo mogao da vidiš kako će se sve ovo završiti i šta ćemo ostvariti bez ukidanja slobodne volje, onda bi shvatio. Jednog dana i hoćeš!”

Na isto pitanje Bog mu odgovara: “Postoje milioni razloga zbog kojih dozvoljavamo da bol i jad i patnja traju, umesto da ih uklonimo. Ipak, većina tih razloga može se shvatiti samo u kontekstu svake pojedine ljudske priče. Ja nisam zla. Vi ste ti koji u životu tako spremno birate bol, primenjujete silu i zahtevate prava. Uprkos tome, vaši izbori zajedno nisu jači od moje namere i ja ću iskoristiti svaki vaš izbor u svrhu ostvarivanja najlepšeg kraja i s ciljem da na kraju prevlada dobro”.

Nakon toga odmah nastavlja: “Bol i smrt smatrate najvećim zlima, a Boga doživljavate kao najvećeg izdajnika ili, još bolje, kao nekoga na koga se na kraju ne možete osloniti. Vi postavljate uslove i slažete pravila, osuđujete moje postupke i na kraju me proglašavate krivim. Mackenzie, glavna greška koja se provlači kroz ceo tvoj život jeste činjenica da ne veruješ da sam ja dobra. Kada bi znao da sam dobra i da sve – sredstva, ciljevi i tok pojedinih života – pokriva moja dobrota, tada bi mi verovao, iako možda ne bi uvek shvatao šta radim. Ali ti mi ne veruješ!”

Polazeći upravo od te činjenice, Bog u ovom romanu iz stranice u stranicu uverava nevernog Maca u svoju dobrotu, blagonaklonost prema ljudima i činjenicu da ih ni zbog čega ne osuđuje niti kažnjava, da ih voli sa svim njihovim manama i vrlinama, upravo onakve kakvi jesu, dajući im slobodu da se tokom ovozemaljskog života ponašaju kako žele. Zbog svega toga Koliba je roman koji bi mogao da naljuti sve one koji čvrsto veruju u Boga i Sveto trojstvo i koji ga zamišljaju onako kako je prikazan na ikonama u 12. veku i kasnije, u doba renesanse. Ideja da Bog nema dugu sedu kosu i bradu ili da Sveti duh nije prikazan kao golub, a Isus nema dugu plavu kosu, bradu i brkove poput hipika s Woodstocka, već bi se sama po sebi mogla shvatiti kao bogohuljenje jer odstupa od religijskih paradigmi.

Osnovna ideja ovog romana je da treba imati veru i nadu u Boga jer je on dobar, jer od nas ne traži da od njega strahujemo, ne kažnjava nas za naša dela, niti želi da budemo tužni. A kako ćemo ga zamišljati, kako ćemo s njim razgovarati i kako ćemo shvatati njegova dela, naše je pravo i sloboda izbora, koju nam je, na kraju, on sam dao.

Ipak, nije li veoma teško objasniti ljudima koji su prošli velike životne nevolje, doživeli nepravdu ili počinili neki veliki greh koji im razdire savest, poput Mackenzieja, da postoji Bog koji nas izuzetno i bezuslovno voli, da je dobar i da nam želi baš sve najbolje? U takvim okolnostima zaista je teško u to poverovati.
“Slažem se da to nije nimalo lako. To je neizvesno putovanje, to je proces. Najteže u takvim situacijama jeste odreći se potrebe da analiziramo, da se ljutimo i da budemo ojađeni onim što nam se dogodilo. Pothranjujemo ta osećanja kako bismo se zaštitili ili da bismo ih opravdali. Teško je u takvim situacijama odreći se takve vrste nezavisnosti od Boga i predati se stvarnom odnosu s njim, uzdati se u njega. Vera nas je neprestano učila – direktno ili indirektno – da moramo da zaslužimo Božju milost i naklonost, i da je smisao života ugađati Bogu svojim ponašanjem.

Nasuprot tome, ja čvrsto verujem da je istina drugačija – da svi mi već uživamo veliku naklonost i ljubav koju nam pruža Bog, jer je to njegova uloga, i da iz toga učimo da mu verujemo. Ponavljam, takav odnos prema Bogu nije nešto što nam se slučajno dogodi, to je dugotrajan proces i odnos u kome Bog ne želi ni da nas posrami ni da nam nametne osećanje krivice, on nam ne sudi niti nas kažnjava da bi nas naterao da se promenimo. Naprotiv, naša transformacija posledica je te neizmerne Božje velikodušnosti, dobrote i milosti.”

Živeti, verovati, želeti, nadati se, bezuslovno se uzdati u Boga, a opet uživati u potpunoj slobodi i pri tom ne povrediti drugog, nisu li to previše složeni zadaci za običnog čoveka u današnje ubrzano vreme?

“Naravno da jesu. Ali ponavljam, to je proces, to je izazov i avantura. Ona uključuje potpunu transformaciju našeg razmišljanja i oslobađanje duša, svih naših osećanja i kreativnosti.

Jer Bog je dovoljno veliki da zna, potpuno razume i prihvati zamršene želje i odluke svakog ljudskog bića, da voli jedinstvenost i posebnost svakoga od nas i dobro zna zašto je neka divna osoba povređena ili uništena. Samo Bog može da izleči naša slomljena srca i duše, a to i jeste njegova namera kada smo mi u pitanju: da nas isceli iznutra i da združi sve što je on sa svim što smo mi u jedinstvu Oca i Sina i Svetoga duha.

To putovanje ponekad je veoma bolno, ali nikad u tome nismo ostavljeni ni sami. I Isus se, kad je bio razapet na krstu, osećao napuštenim, ali to nikad nije bio. Bog je u Hristu iskupio svet pred sobom, a ne brojao ljudske grehe. Iako je izgledalo kao odvajanje, to zapravo nije bilo to. Bog je s nama u našim najvećim patnjama i tragedijama, voli nas svim srcem, najtoplijim milosrđem i vodi nas do spasenja.”

Citati iz knjige “Koliba” Willam Pol Young-a

Bože, da li zato ne sprečavaš zla?
Niko ne zna od kakvih sam užasa spasla svet jer niko ne može da vidi ono što se nije desilo. Sva zla nastaju iz nezavisnosti, a nezavisnost je vaš izbor. Kad bih prosto poništila sve odluke o nezavisnosti, svet kakav poznajete prestao bi da postoji i ljubav bi izgubila značenje. Svet nije igralište na kom čuvam svoju decu bezbednu od zla. Zlo je haos ovog doba koje ste mi doneli , ali zlo neće imati poslednju reč. Sada ono dotiče sve koje volim i one koji me slede i one druge. Ako odstranim posledice ljudskih odluka, uništavam mogućnost ljubavi. Prisilna ljubav nije ljubav.
Sećanje je ponekad prevrtljiv drug.
Ima nečeg veselog u oluji koja remeti kolotečinu. Sneg ili ledena kiša odjednom vas oslobađaju očekivanja, zahteva posla i strahovlade sastanaka i rasporeda. A za razliku od bolesti, to je opšte, ne pojedinačno iskustvo.
Živeti nevoljeno je isto kao odseći ptici krila i oduzeti joj sposobnost da leti…
Bog, temelj svega postojećeg, boravi u svemu, kroz sve i oko svega, i na kraju se pojavljuje kao stvaran, a svaka pojava koja prikriva tu stvarnost nestaje.
Ja ne moram da kažnjavam ljude zbog grehova. Greh je kazna sam po sebi, proždire te iznutra.
Neka su i zlatni, lanci su lanci.
Pošto ne znaš da te volim, ne možeš da mi veruješ.
Ljudi su izuzetno slobodni da nešto proglase dobrim ili lošim bez stvarnog znanja.
Dete je zaštićeno jer je voljeno, a ne jer ima prava na zaštitu.
Bez mudrosti, mašta je surov gospodar.
Ne možeš steći vlast nad svojom budućnošću jer ona niti je stvarna niti će ikad biti stvarna. Pokušavaš da se igraš Boga, zamišljaš da zlo kojeg se plašiš postaje stvarnost, a onda stvaraš planove kako da izbegneš ono čega se plašiš.
Nametanje volje je upravo ono što ljubav ne čini.
Mnogi veruju da ljubav raste, a zapravo raste znanje, a ljubav se samo širi da ga obuhvati. Ljubav je samo površina znanja.
Zahtevali smo nezavisnost, a sada se ljutimo na one koji su nas dovoljno voleli da nam je i daju.
Milost ne postoji zahvaljujući patnji, ali tamo gde ima patnje naćićeš milost u raznim oblicima i bojama.
Oproštaj nije zaborav. Oproštaj te oslobadja nečega što te živog izjeda, što uništava tvoju radost i sposobnost da voliš potpuno i otvoreno.
Oproštaj nikako ne iziskuje da veruješ onome kome praštaš.
Ne zanemaruj čudo svojih suza. One su voda isceljenja i potok radosti. Ponekad su najbolje reči koje srce može da govori.
Svaki put kada oprostiš, svemir se promeni. Svaki put kada pružiš ruku i dodirneš nečije srce ili život, svet se promeni.
Tako je lako upasti u igru SAMO DA, a ta igra je kratak i klizav put do očajanja. Samo da nije odlučio da povede…; Samo da nije zabranio…Samo da su krenuli kući dan ranije..samo da, samo da..Tome nema kraja.
U odnosima nije važna moć, a jedan način da se izbegne volja za moć jeste ograničavanje sebe – služenje. Ljudska stvorenja to često čine – dotičući bolesne i nemoćne, služeći one kojima je um odlutao, saosećajući sa siromašnima, voleći vrlo mlade i vrlo stare, brinući se čak i za one koji su zavladali njima.
Igranje uloga zapravo je suprotno od odnosa. Moć kvari ljudska bića, i žene i muškarce. Ne zaboravi, mene ne zanimaju uspesi i uklapanje u ljudske slike; mene zanima biće. Kako rasteš u odnosu sa mnom, ono što radiš biće prosto ogledalo onoga što jesi.
Svaki izbor talasa se kroz vreme i odnose i odbija se od drugih izbora.
Nije u prirodi ljubavi da prisiljava na odnos. U prirodi ljubavi je da otvara put.